RicMa On Line

From Germany With Love - Vol. 3 (end is near)

2010-05-18T15:10:00.000-07:00

Petak je bio dan polaska za Belgiju, tj Brisel, i još neki grad, tada nismo znali da će to biti Briž. Sve je zavisilo od vremenskih uslova, koji su kao i prethodni weekend bili - nikakvi. U Briselu je H20 ronilačka grupa čija je prestonica u Novoj Pazovi „osvajala“ najdublji bazen u Evropi – Nemo 33, a pošto je moj domaćin Bilke član dotične, bila je to prilika da se prišljamčim njemu, te svom putešestviju upišem još koju destinaciju. Pošto je plan bio da palimo iz Frankfurta gde Bilke radi, ja sam pošao sa njim ujutru za isti, kako bih overio šta nisam do tada, pa bi se posle posla našli i krenuli putem prestonice Evropske Unije.

Međutim, nije mi toga ostalo u Frankfurtu, svratio sam do Borsh zgrade, Nemačke prestonice Berze sa čuvenim figurama Bika i medveda ispred, tu se nisam zadržao nešto dugo, ali jesam u Meku gde sam se nakanio da napišem prvi blog jedući sladoled sa prelivom karamele. Jedan, a nedugo pošto je on nestao – još jedan, njam njam. Potom sam se uputio u Zoološki vrt gde sam imao da spucam jedno 4 sata, pre polaska na mesto gde sam trebao da se nađem sa Bilketom. Odmah da kažem, Frankfurtski Zoo, valjda kao i sam grad, nije ništa posebno. Nalazi se u sred centra, i to je verovatno restriktivno delovalo na njegovu veličinu, ali sam njegov oblik, kavezi, nekako obično, nemaštovito. Šetate kružnom stazom, koja doduše zavijuga sa vremena na vreme, kavezi sa životinjama su uglavnom obični, često bez imalo želje da se dočara ambijent gde bi ta životinja trebala da živi kad nije u kaFezu (Milan Šojić, Tesna Koža 1, prim. Aut) ili su to pokušali ali simplifikovano. Pogodilo me kad sam video da nema Bizona (my personal favourite), ali sam video Afričkog Psa, pola sata sam blenuo u njega, jer sam baš nedavno u jednom dokumetarcu gledao kako te životinje love – da čovek ne poveruje. Pored njega, najviše sam vremena proveo proed kaveza sa gorilama i smejao se tome kako je pola sata jedno majmunče zezalo drugo tako što mu je uzelo neku igračku, a ovaj ga vija po celom kavezu, sjajna zabava.
Ostavimo Životinje u Frankfurtu i ajd da vidimo šta ima u Briselu.
U dotični smo stigli kasno uveče, u kuću kod domaćina pre toga pokupivši još dvoje ljudi sa aerodroma. Pošto je ekipa malo posedela, htelo se u neko pijančenje, ali sve je otpalo kada je prva ekipa sa kolima otišla do kafane koja je bila zatvorena. Msm, radni svet, za razliku od nas. :)

Brisel, Atomium:

Polegasmo (nekako) i ujutru krenusmo pravac atomijuma, najveće turističke atrakcije Brisela. Verovatno ste je videli na tv-u, novinama, privescima, ali kada sam video to live, ispalo je naravno mnogo veće nego što sam mislio. Građevina je sagrađena 1958, i predstavlja uvećan atom i način na koji se vezuju molekuli, dakle ogromne srebrbe kugle povezane stepenicama. U vidu molekulskih veza.. Zaista prelepo izgleda, pogotovu na suncu kome se iskreno zahvaljujem što je po polasku odande sinulo bukvalno na par minuta, kako bih uspeo da zabeležim i koju fotku pod tim uslovima. Nismo imali neki poseban plan za dalji nastavak dana, ali ipak rešismo da odemo u centar grada, pošto je to jedino starije što se može videti, pošto je ostatak Brisela uglavnom razrušen i dosta modernizovan. Jedna ekipa je krenula tramvajem u centar a ona avanturističkije nastrojena koje sam bio deo, naravno, sight seeing, put pod noge, pa dok tabane ne izgore.. I umalo tako nije bilo, baš kad je počeo dim da mi se pojavljuje ispod patika, stigosmo do centra. Tj, našetasmo se siti, ali kad ćemo ako nećemo tad? Brisel je zaista lep grad, i krasi ga isto ono što i Nemačku, sređene ulice, prelepe fasade raznih stilova, doduše, dominirala je crvena cigla, i njoj slične. Ništa tu nije specijalno, ali kada dođete iz Srbije, i prošetate ulicom Brisela, pomislite da svaka od tih ulica zaista jeste nešto posebno, svaka na svoj način. Imali smo (ne)sreću da odmah po dolasku naletimo na neku pljačku, gde je neko na kolima u kojima su bili baba i deda razlupao staklo, verovatno iskoristivši gužvu u saobraćaju, pokupio torbu i zbrisao sa lica mesta. Neki tup udar sam čuo, ali sam tek malo kasnije skontao šta se dešava. Bakuta je na momatn krenula da trči za beguncem, ali je posle par koraka odustala, shvativši valjda da je to bajata rabota, sve i da ima 50ak godina manje.

Taj događaj i nije nešto što želite da vidite posle sat vremena u tom gradu, proradi
malo paranoja, i skoro svako ko prođe pored vas i čudno vas pogleda, potencijalni je pljačkaš. A sumnjivih lica u Belgiji ima na izvoz jer je u pitanju izuzeno multinacionalna i multirasna sredina, crnaca na svakom koraku, Arapa, Turaka, i moram da budem iskren, ne deluju previše tourist friendly, niti se tako ponašaju. Bio mi utisak varljiv ili ne, podsećalo nas je sve to na neki mali geto, te smo uglavnom svi delili neko razočarenje po tom pitanju. Posle više kilometarske šetnje, eto nas u centru, tj samom centru. Pošto smo malo odmorili papke i popili po nešto u nekom kafiću, gde nas je uslužio PRESLIKANI Bob Rock iz popularnog Alana Forfa, sa sve preslikanom visinom, otidosmo u centar grada. Da se odmah ogradim, pošto nisam bio u sopstvenoj režiji, a i pošto je zakazan sastanak u bazenu već oko 7, jako malo smo imali vremena za razgledanje, i informisanje o istoriji građevina grada i tome slično, pa ću to da odradim po dolasku, retroaktivno. Ali sam centar sadrži par stvarno upečatljivih građevina, ogromnu crkvu itd. Kao što rekoh, malo smo se tu zadržali, jer smo odmah morali da hvatamo tramvaj da ne zakasnimo na bazen gde nas je „tramvaj“ grupa već čekala, a da još jednom prevalimo peške verovatno bi rezultovalo time da iz bazena ne izrone baš svi koji su u njega uronili :)

Pošto smo stigli u bazen, krenule su pripreme za ronjenje, a uskoro se i rastašmo. Ja sam u restoranu bazena (some fancy shit) zaseo, naručio neko domaćinsko jelo, kolu, i spremio foto aparat da fotkam ronioce, pošto bazen ima par prozora koji gledaju u restoran, a i inače sam bazen je kao mali lavirint, radi razbijanja monotonije roniocima, pretpostavljam. Posle određenog vremena, i to je bilo gotovo, i tu dolazimo do dela gde smo se podelili na šofera i ostale.  Bilke je izvukao najdeblji kraj, pošto je jednu turu koja nije bila za grad vozio kući, a ostatak je otišao za grad. Međutim, čim smo mi otišli u grad, a on se vratio, već je postojala grupa koja je bila za kući, pa je odvezao jednu turu, pa odmah zatim i drugu, te je barem put od centra do kuće našeg domaćina zapamtio dobro u slučaju da mu to zatreba za neki od budućih poseta Briselu. Ali realno, malo je propustio, mi smo svratili u neki kafić, čekali konobara pola sata da nas usluži, popili piće za 5 minuta i čim se Bilke vratio, krenusmo odatle, i proveli smo vreme opušteno pričajući ispred neke crkve (što uglavnom ispadne zanimljivije nego kafićarenje), ali je kao što rekoh otišla prva tura nedugo zatim, a i mi kad se on vratio. A dok se nije vratio, prošetali smo još malo par nas po Briselu, to je neviđena buka, sede ljudi i piju po stepenicama, prošao neki auto sa ozvučnjem da može da ozvuči Cecin koncert na Marakani bez ikakvih problema, msm, ne znam, kao svadba Žike Jovanovića. A da, imali smo priliku da vidimo i svadbu, ista priča, ljudi sede na prozorima dok vozači voze nimalo sporo, 50 u krivinama. samo smo čekali da se neko čukne, ili da neko ispadne ma katastrofa, divljina jednostavno.

Ne lezi vraže, Bilketu je zapala još jedna tura do aerodroma sutra, a pošto se vratio, bukvalno smo na licu mesta izvidili prognoze gde pada kiša gde ne, pošto je dan naravno, kah-kah, trebam li reći bio siv i kišovit, sve u cilju da odredimo našu destinaciju za nedelju. Sreća nam se donekle osmehnula, jer je ispalo da je u Brižu situacija podnošljiva, a pošto je Bike bio tamo i ostao prepun utisaka, nismo časili časa, i eto nas na putu za Briž.

Briž nije preterano komercijalna destinacija, ali šarm i lepota tog grada ostaviće bez daha i svetske putnike koji su u svojim multikontinentalnim putešestvijima videli mnogo više nego ja. Parkirali smo dalje od centra, prošli kroz Železničku, i tu smo već bili nadomak centra grada. Ono što je karakteristično za Briž jesu kanali u centru grada, koji sa fenomenalnom arhitekturom Briža čine fenomenalan ambijent. Petnaesti put ću reći – ne smem ni da pomislim kako sve to izgleda u pozno proleće i rano leto, kada sve zazeleni i procveta, i kada se sunčani zraci u svojoj punoj lepoti raspu po gradu. Nas je strefilo delimično ok vreme, doduše, pošto je nama bilo ok sve samo da ne pada kiša, onda ispred tog OK treba staviti mali znak pitanja, ali kiše nije bilo, i sunce se javilo na momente, tako da treba biti skroman, tj zadovoljan tim vremenskim uslovima. Mi smo našu turu krenuli standardno od centra grada, pa na dalje, po Turističkoj ruti predloženoj u vodiču grada. Centar se ne razlikuje mnogo od drugih koje sam spominjao, a viđenih po Nemačkoj. Centar, town hall, spomenik na sredini, fantastične građevine, ogromna crkva, i sl. Pošto ovo pišem skoro 3 nedelje po povratku (lenj magarac, i admit it), razumećete što mi detalji, „godine proizvodnje“ i slične personifikalije tih građevina odoše iz memorije. U svakom slučaju, svejedno sam planirao da se detaljnije pozabavim svim tim silnim turističkim brošurama posle povratka i da nadoknadim propušteno. Same ulice briža su savršeno skockane, uglavnom građene od cigle raznih boja. Postoji nebrojeno ulica sa jako malim, a savršeno očuvanim kućama sa vratima kroz koja prosečno visok čovek mora da se sagne da bi ušao, i sve to odaje utisak kao da ste u nekoj zemlji patuljaka. Za razliku od Brisela gde postoji npr Atomium kao karakteristična građevina za ceo grad i prava turistička atrakcija, Briž je mesto koje ostavlja bez daha na svakom koraku.

Briž

Kućice i terasice nad vodom, mostići, pa mala crkva, sve to na 100, 150 metara kvadratnih zaista deluje totalno bajkovito. Posle celog dana uživanja u Brižu, negde oko 19, 20h smo krenuli kući. Bilketa je umor savlađivao iz sekunde u sekund što je rezultovalo time da ja preuzmem kormilo vozila poslednjih 150, 200km, tako da je to sad već sasvim solidno iskustvo na Belgisko Nemačkim putevima, a delom i na Holandskom. :)

Beše to kraj prve nedelje „turneje“. Pošto sam znao kakav mentalni pakao me čeka u nedelju koja je bila dan povratka, pred polazak na posao odmah u ponedeljak, rešio sam da u drugoj nedelji malo povučem ručnu, i uhvatim malo više odmora, a malo manje jurcanja po gradovima. Slobodne momente sam trošio uglavnom na glednje druge sezone My Name Is Earl-a, na ždranje gumenih bonbona, malo surfovanja internetom, šopingom i sl. Tako sam proveo ponedeljak i utorak, a već u sredu – Heidelberg!
Pošto je Bilke išao na posao vozom, otišli smo zajedno na stanicu, i pošto je on dočekao svoj, ja sam na moj pričekao još 15ak minuta. Povratna karta – 21e, nije ni malo.

Haidelberg je grad poznat po silnim univerzitetima i po tome što je jedan od najvećih ako ne i najveći univerzitetski centar Nemačke. Pored toga, krasi ga i Hajdelberški dvorac savršeno utkan na brdu iznad starog dela grada. Odmah do starog grada je i reka, i eto ambijenta kakav samo možete poželeti. Inače, Hajdelberški dvorac smatra se za jednu od najvećih turističkih atrakcija Evrope.
Čim sam izašao sa Železničke stanice, naleteo sam na Tourist Information center, pazario vodiča, i aj lepo put pod noge. Išao sam naravno odmah ka dvorcu, do koga da bi došli morate da prođete ceo stari grad tj celu ulicu hauptstrasse. Na mapi je bilo dosta ucrtanih zanimljivih lokacija, ali znao sam da dok mi dupe ne vidi dvorca neću imati mira, pa sam se odmah uputio tamo. Kao što je bio slučaj i sa 80% lokacija koje sam posetio pre dvorca, i sam dvorac, tačnije jedna njegova kula, bio je u fazi restauracije kako bi ulickan dočekao turiste iz celog sveta. Pošto sam stigao do dvorca, laganim usponom od nekih 300, 400m poprilično strme kaldrme, dospeo sam na prvu terasu dvorca sa koje se pruža fantastična panorama Heidelberga sa starim gradom, mostom, rekom – tačnije, sa celim gradom kao na dlanu. Dan u hajdelbergu je bio jedan od onih jedan i po koji su bili sunčani za 2 nedelje koliko sam proveo tamo, što je u znatnoj meri doprinelo maximalnom ugođaju kada sam po povratku seo u voz preturajući u glavi po svemu što sam video, i sumirajući celokupan provod.

Na samoj terasi zadesio se veliki broj turista, i verujem da u cvatu sezone tj u junu julu i avgustu dotična terasa teško prima sve zaintersovane. Prednjače naravno Amerikanci i Azijati - verovatno Japanci. Ameri – uglađeni, sa svojim suprugama i audio vodičima koji na nabolji mogući način provode svoje stare dane, i Japanci i Japanke sa svojim svakojakim snimajućim aparaturama.. Kada se uđe u centar dvorca, nešto poput malog trga, odmah desno postoji prolaz koji vodi do malog restorana iz kog postoji soba u kojoj se nalazi zvanično bure sa najvećom zapreminom na svetu, oko nekih 220.000 litara. Izlaz odatle vraća Vas u sam centar dvorca. Dvorac je više puta rušen, odatle i velike štete na nekim građevinama u samom centru istog, ponegde i samo u vidu stojećih frontalnih zidova kroz čije prozore vidite samo nebesko plavetnilo. Pošto sam ispitao „centar“, i naravno, iškljocao, produžio sam ka izlazu iz centra dvorca sa druge strane, i levo odatle izlazi se na ogromanan tačnije OGROMAN dvorski vrt gde je trava kao naslikana, podšišana do perfekcije. Dve devojke su sedele na toj travi naslonjene na drvo, dajući celom pejsažu totalno idiličan izgled. Pored travnjaka ide i terasa koja gleda na stari grad reku i most, i ona ide obodom cele bašte, savijajući se kao brdo pod 90 stepeni u jednom momentu. Sa svakog pedlja te staze, pogled je naravno prelep. Sa druge strane, pak, je „oružarnica“ i totalno urušen deo dvorca koji gleda na stari grad iz drugog ugla, boljeg, i odatle je zaista sve kao na dlanu. Posle kratkog boravka tu, dobio sam impuls iz stomaka krajnje zabrinjavajuće prirode, te sam skontao da bi nešto od jutros valjalo i pojesti. Krenuo sam iz dvorca i na gradskom Trgu samleo verovatno najbolji par crvenih kobaja ikada u savršeno hrskavom somunu, sa pečenim lukom. Da čovek sv... Svari to u jako kratkom periodu...

Hajdelberg

Kao što rekoh, Hajdelberg je grad poznat po tome što je najveći Nemački univerzitetski centar, i to je oduvek i bio. U samom starom gradu kao bitni markirani su objekti poznatih pisaca, ali i istraživača, Geologa i sl, kao npr i prvog Nemačkog predsednika, itd. Tu „naučnu“ konstalalciju starog grada razbija velika Gotska crkva u samom centru grada koja, kao i sve, uostalom, rađeno u gotici – uliva neki strah kada se pored nje nađete. Ako mene pitate, kad malo razmislim, nije to tako ni čudno imajući u vidu da je poenta crkve da plaši ljude i da ih tera da rade i razmišljaju onako kako crkva želi.  Posle obilaska starog grada, prešao sam Stari most (završen 1732.) i rešio da obiđem urbaniji deo grada sa one strane reke. Međutim, dotični je poprilično monoton (naravno, čist, skockan, miran, takoreći idealan), i u povratku nazad, izbio sam na drugi most, par kilometara dalje od ovog prvog, koji čim se pređe – izbija na železničku. Međutim, kada sam se našao na tom mostu, iako sam u Hajdelbergu bio već oko 12 sati i prilično umoran, bacio sam pogled još jednom na Dvorac koji je bio sada već 3, 4 km daleko. Uz obalu nalazio se ogroman travnjak koji je vodio skroz nazad do starog mosta na kome su ljudi sedeli, pili pivo, sokove, piknikovali, družili se.. Sunce je krenulo da zalazi i stvorilo savršen ambijent za taj vid aktivnosti, i umesto da produžim par stotina metara do stanice, odlučio sam da zviznem još jedan krug uz obalu do starog mosta, pa nazad na stanicu sa druge strane. A uz obalu, kao što rekoh.. Ljudi odmaraju, ali malo dalje pikaju odbojku na pesku, fudbal, badminton, jednostavno uživaju. Bilo je milina gledati te ljude kako uživaju u svojim životima. Iza njih reka Nekar kao da je odnosila sve njihove probleme, iza nje, prelep stari grad i Dvorac na brdu koji nam se svima lepo smeškao od gore. Momenat kada sam pomislio – hoću da živim u gradu kao što je ovaj.

Na kraju, Hajdelberg – totalni pogodak, zvezda mini turneje.

Ostao je još 1 weekend do kraja, i Bilke i ja smo imali silne planove. Ali po ko zna koji put, vreme nam je okrenulo leđa. Kao eventualna destinacija figurirali su Luksemburg, Minhen, pa čak i Amsterdam, ali su sajtovi za prognozu, kao pokvareni mahom pokazivali 5 stepeni, kiša. Identično, neverovatno (nemoj da je neko pomislio „da li ste udarili refresh!“). I u najvećim pustolovima, posle 2 poprilično dinamične nedelje to bi ubilo volju za daljim akcijanjem, ali nama nije. Tj delimično jeste, jer smo rešili da u subotu (u nedelju u pola 3 sam poletao nazad) posetimo Ašafenburg, grad nedaleko od naše Baze Darmstadta. Naravno, kiša je padala, i naravno, vetar je duvao, i naravno, sve je bilo sivo i odvratno, i naravno, osim Ašafenburga.  Nema smisla više da ponavljam, ukratko – mali ali lep gradić na Majni, uz Velelepan dvorac na samoj obali. Zadržali smo se svega par sati (ponavljam, stalno je padala kiša), ali dovoljno da obiđemo hajlajte, Dvorac, Pompelianum nedaleko od njega, kuću koja je urađeno u totalno Rimskom stilu, tačnije, u pitanju je identična replika Rimskog City Hall-a tj gradske kuće iz grada Pompelijanuma, srušenog pre 2000 godina.

Povratak u stan značio je da je jako blizu u povratak u Srbiju...

Pošto je avion poletao u 14.30, a aerodrom jako blizu, tj na 25 minuta vožnje, rešismo da krenemo oko 13h, ali to je bila greška...

Probaću da još jednom barem nagovestim veličinu Frankfurtskog aerodroma: JEBOTE, KOLIKO JE TO VELIKO!!! Prvo smo se parkirali na, msm, 10i sprat. Posle smo sišli dole pa šetali 15 minuta do čekiranja. Pa od čekiranja boga oca šetnje do gejtova. To je prosto neverovatno. Još malo i pojaviće se naselja između!
Pozdravio sam se sa svojim dragim domaćinima 10m ISPRED ulaza na kontrolne punktove, jer je red bio jedno 150 metara dug i izlazio daleko iz prostorije osmišljene za to... Za jedno sat, sat i po, stigao sam na red, a potom i seo u autobus koji me vozao dobrih 10ak minuta do aviona. Neverovatno je kako taj aerodrom funkcioniše, zaista neverovatno. Pošto sam seo u avion, izvalio sam da se neki muzičari motaju po avionu, a kada sam izašao iz aviona, na pitanje ko su ti ljudi, dobio sam odgovor od lika koji mi je prišao i kao da je video Tita, izbezumljeno me pitao: „Matori, jel ono Tanja Savić“??

Whatever...

Eto, dragi moji, došao je kraj avanturi, ali, biće ih još, naravno... Žao mi je što je Bilke bio zauzet poslom, a weekendi usrani vremenom, došli bi mi i do Islanda, najmanje, ali ide život, i biće još godišnjih odmora u prokletom kapitalističkom svetu, tj modernom zatvoru.

I na kraju, hteo sam da napravim neki upečatljivi, krajnji osvrt na Nemačku, ali ne da mi se... Ukratko – sve što ste čuli o Nemcima i Nemačkoj– sve je istina... Sve je čisto, sve je lepo, sve je sređeno, sve funkcioniše, za razliku od ove naše zabiti – u službi građana! Putokazi na svakih 50 metara, ivičnjaci i pešački prelazi okrečeni, travnjaci podšišani, đubreta NEMA, ljudi nasmejani, ljubazni...
I ponajviše – bezbrižni. I to je moj najveći utisak. Bezbrižnost na licima tih ljudi, njihova blagodet da ne misle o ministrima, Tomi, Tadiću, Velji, Voji, Čedi, g17, c18, žirafama, palmama, i koječemu.. Naježim se kad vidim da bake i deke od 70 izgledaju vitalnije nego naša radna snaga od 40, 50, ljudi izlomljeni životima kakav samo Balkan može da priušti...

Svaka vam čast, braćo Nemci!

I vidimo se opet, naravno... ;)

From Germany With Love - Vol. 2

2010-03-24T18:02:00.000-07:00

Day 3:

Posle dva hladna, siva i kišna dana po Kelnu i Bonu, ponedeljak sam rezervisao za odmor, tj relativni odmor, sa planiranom laganom šetnjom kroz grad u kom sam bio smešten, tj Darmstadt, poznat po tome, između ostalog, što je u njemu 1912 prvi put stvoren extazi, što će verovatno reći da je onaj ko ga je smislio i bio prvi koji se vinuo nebu pod zvezde konzumirajući ga, alal mu vera.

Pošto sam se relativno naspavao, ja i cimer mog domaćina, povređen na skijanju, smo otišli u nabavku osnovnih životnih namirnica. Nemački marketi manje više ne razlikuju se od naših. Cene su sporadične, ali uglavnom skuplje nego kod nas, barem koliko sam ja primetio (bitno je da je jeftiniji sladoled, koga briga za ostalo? Hip Hip Horray!) ali o cenovnim razlikama na globalnom nivou, u suma sumarum postu. Pošto smo se vratili u kuću i obedovali, uputih se u centar grada u malo upoznavanje. Btw, na povratku iz radnje, vozio sam ja nazad, tako da mogu da se hvalim da sam vozio Nemačkim putevima, dakle, ostvario sam san svkog Srpskog vozača.
Darmstadt svakako nije bogom dan za turiste, ali pošto je u skladu sa ostalim osobinama Nemačkih gradova koje sam video izgleda sasvim pristojno. Po ustaljenom šablonu, tu je trg u sred centra sa par lepih starijih građevina i ogromnim spomenikom Ludwigu Prvom, prvom velikom Vojvodi Hesena. Ostale ulice su mahom zatvorene za saobraćaj, popločane, i u ukrštanju istih ima par manjih trgova sa fontanom i sl. Pošto nisam uspeo da nađem neki konkretniji city map, kupio sam mapu grada koja nije baš turistički user friendly, tj više je namenjena prelasku grada na 4 točka, a ne na dve noge- Vođen uputstvom sa wikitravel sajta, gledao sam da obiđem ono što sam uspeo da nađem u ovom „prvom“ naletu na Darmstadt. Ništa od toga ne izgleda zaista fascinantno, ali je grad, kao i prethodna dva, prijatan za šetanje i razgledanje. Dan je naravno opet bio siv i sumoran, ali izgleda da je to nešto na šta sam morao polako da se navikavam. Dve turističke „atrakcije“ koje su bile malo dalje od grada, a slove za nešto što je u Darmstadtu must see, ostavio sam za neki drugi dan te sam se polako uputio kući gde smo upucali ostatak dana u opuštenoj bleji, spremjući se za sutrašnji one day trip u još jedan grad u našoj blizini.

Day 4

Pošto je Bilke u utorak morao u Wiesbaden na neki seminar, eto lepe prilike da se i tamo zapljunem. Ranom zorom smo se uputili tamo, i imao sam fore do 18.30 ili barem tu negde da se zanimam ovim gradićem u koji čim uđete, osetite neki poseban vajb tako da kažem, i to je izgleda nešto što grad ili ima ili nema. U samom centru sam odmah našao tourist information centar gde gratis dobijate mapu grada sa sve slikama must see lokacija, naznačenim na mapi što zaista u mnogome olakšava posao turistima, pogotovu one day triperima što bi u ovom slučaju bio ja.
Odmah sam naleteo na parkić sa jezercem, sa sve patkicama, čistim, skoro pa novim belim klupama, raznolikom florom oko vode i naravno, Nemački pedantno podsečenom travicom, i ostaje pitanje kako to sve izgleda u cvatu proleća ili leta, kada je po ovako sivom i vetrovitom vremenu to raj za sesti, odmoriti i dušu i telo. U samom centru nalazi se prelepa Luteranska crkva iz 16og veka, rađena u Gotskom stilu, i poput one iz Kelna, mada dosta manja, jednostavnija i manje mistična, ipak ostavlja fenomenalan utisak kada se nađete u njenom podnožju. Koristio sam je kasnije kao orijentir za povratak u centar koji doduše i nije bilo teško naći, jer posle 2 3 kruga oko istog brzo popamtite smernice i steknete osećaj kuda kad i gde. Obilazio sam redom lokacije koje su mi bile na dohvat ruke, tj na dohvat nogu, i manje više sam ih obišao sve, tj barem ove bitnije. Staru gradsku kuću, Kurhaus, sagrađen 1900e, jedno od mesta posebno bitnih u istoriji grada građeno u rimskom stilu sa ogromnim stubovima ispred, po naliku na parthenon, zatim najveći sat sa pticom kukavicom na svetu, fancy spa centar Kaiser Friedrich Therme, najstariji deo grada i naravno, nezaobilazni za izgleda svaki Nemački grad, marketplatz u centru grada sa ugalvnom city hall zgradama u centru što je i ovde bio slučaj.
Sam centar grada i bliža mu okolina ne razlikuje se od gradova koje sam već navodio. Uglavnom su to nepešačke zone sa milion izloga, radnji, restorana, kafića, fast food-ova sa uređenim lepim fasadama raznih tipova arhitektura.
Pošto sam provalio da mi je baterija na mobu istrošena, nasta frka i panika kako ću Bilketu da ostavim sms-om randevoux point, pa sam posle malo duže potrage uspeo da iskopam neki internet klub, tačnije u istom onom tourist centru postoji internet terminal slobodan za upotrebu. Šibnuh mail Bilketu, kao i mail još par ljudi da šibnu Bilketu SMS, tako da je Bilke na kraju dobio moj E mail, par sms-ova, i konačno se nađosmo u 18.30 u Friedrichstrase ulici broj 10. Zanimljivo – igrajući se tako gluvih teledfona u prenošenju Bilketu lokacije na kojoj ga čekam, na kraju je dobio poziv sa porukom „Čeka te Milan u... Nešto... Štraseee!“ – što je ekvivalent da vam neko u Srbiji kaže – čekam te u ulici. :D
Nevermind, odosmo – na bazen.
Bazen je bio samo par km od naše kuće, pa ajd malo i o njemu. Ulaz 3 i po ojra. Uđeš, zvizneš pare u mašinu, dobiješ karticu, koju potom mećeš u automat sa rotirajućim vratima. Kada prođete, ubacujete karticu u još jedan automat sa ključevima od kaseta, broj kasete koji je namenjen vama zasvetli, uzimate ključ koji ima odličan mehanizam na privesku da ga prištekate za ćega kako bi mogli i sa njim u vodu. Cenim da je to nešto što je u Nemačkoj kao princip rada totalno zastarelo, ali eto, meni je bilo baš zanimljivo. Elem - voila, evo nas u malom bazenu, dakle ne olimpijskom, ali sa toplom vodom, 30ak ljudi max, sa puno lamperije tj drvenarije oko nas, u krajnje lepoj i prijatnoj atmosferi za kupanje i plivanje. Odmah da se ogradim – nisam piškio u vodi, a izgleda da nisu ni Braća Nemci pošto vam koža bukvalno miriše kada je pomirišete dok niste u vodi. Ne znam koja je hemikalija u pitanju, ali u svakom slučaju bolje da miriše nego da smrdi, right? Nismo se dugo zadržali, ali smo se sasvim solidno isplivali, a pri tom smo par puta skočili i sa skakaonice sa sve daskom i dubokim malim bazenom samo za tu namenu. Bili je doduše skočio na noge :D, što je bilo pomalo komično sa obzirom da je klianc ispred njega napravio jedno 8 saltOOva dočekavši se na planirani deo tela. :D Ja sam skakao na galvu, ali sa obzirom da odbacivanje od daske daje čudne putanje letu tela, posle drugog puta sam batalio, jer sam primetio da su sve veći izgledi da odradim onu vrstu doskoka posle kog vam koža bude jarko srvene boje.
Naravno, posle celodnevne šetnje i bazena kasnije, zaspao sam za cirka par sekundi posle spuštanja kapaka.

Wiesbaden:

Dax 5

Frankfurt. Došao je dan da se obiđe i grad koji je bio prioritetni target celog ovog putovanja, ali odmah da razjasnimo – malo se šta u njemu ima videti. Bilke me je ostavio kod jednog od silnih mostova preko Majne, i par nebodera koje predstavljaju neku vrstu centra grada nisam mogao da promašim. Trebam li reći, vreme je i dalje bilo isto. Sivo, ne toliko hladno, ali blago vetrovito, i ta dva prideva su sasvim dovoljna da sve bude mnogo manje ugođajno. Pošto sam stigao do parkića između par centralnih solitera, opalio sam par fotki čuvenog slova E tj simbola Evra koji, pretpostavljam, predstavlja svu tu finansisku i poslovnu moć koju frankfurt kao grad ima. A Frankfurt je upravo to, grad koji je prestonica finansiskog života Nemačke tj u njemu su smeštene prestonice Evropske banke, Nemačke federalne banke, Nemačke Berze itd. Na svakom koraku ćete videti uglađene, fino obrijane i u odela i mantile obučene ljude svih rasa, verovatno predstavnika moćnih preduzeća svojih zemalja ili zaposlenih u nekoj od milion Frankfurtskih firmi. Enorman broj ljudi se sliva u Frankfurt svakog radnog dana dolazeći tu na posao, . Frankfurt ima najveći aerodrom u Nemačkoj, drugi u Evropi, i svaki minut prosečno jedan avion uzleće ili sleće. Isto važi za čuvenu železničku stanicu koja je takođe u prve dve u Evropi, te stoga ne čudi podatak da u Frankfurt svako jutro pristigne taman onoliko ljudi koliko u njemu živi – oko 650.000 Naravno, u Nemačkoj vozovi nisu kod nas, oni mogu da idu i preko 30km na sat i to na više od 20% pruga, tako da je kod njih voz praktičan način prevoza dobro povezan sa centrom grada, aerodromom i sl.
Aj da kažem i koju o tim oblakoderima, Frankfurt ima najveću poslovnu zgradu u Evropi, msm da je tačna visina 257m, zgrada Deutschecomerz banke. Svi smo mi gledali nebodere na filmu, ili veće zgrade, ali kada se nađete u podnožju zgrade koja je toliko visoka i pogledate ka vrhu, tek onda shvatite „koliko ima sati“ i dok pokušavate da potiljak spojite sa petama za bolji pogled, skontate da je svaka od njih pravo malo čudo arhitekture, i dokaz velike sposobnosti čoveka kao živog bića. Msm, barem ja to tako shvatam. Tu je još par zgrada preko 200m, ja sam se odlučio da bacim pogled sa maintower-a za šta sam morao da se otvorim sa 5 komada Evreja. Za razliku od onog čuda u Kelnu, ovaj uspon se prevali za nekih 20ak sekundi, vozeći se 18km na sat, kako veli brzinomerač u liftu. Zbog SMRDLJIVE I ODVRATNE OBLAČNOSTI nasta i blaga magla na većim visinama koja ometa u totalnom doživljaju, ali prizori su svakako fenomenalni. Ceo Frankfurt Vam je pod nogama, mostovi, reka, ostali oblakoderi, i na svakih 5m oko ivice vidikovca postoji tabla ispred vas sa objašnjenjem u šta gledate tj sa markiranim bitnijim zgradama i sl. Svakako pogled koji bih preporučio svakome.  I da, još jedna stvar u vezi nebodera, dok sam stajao u podnožju jednog od njih, setio sam se 11. septembra i pada dve kule i scene kako padaju, msm, užas, mislim da me ne bi stigao bog otac kad bi uhvatio štraftu odatle ako bih se našao u takvoj situaciji.
Plan je bio da nađem neki plan grada tj tourist guide poput onog što nađoh u Wiesbadenu, ali avaj, preoro sam ceo centar, i više od razglednica nisam našao, ja sam to očekivao na svakom ćošku. Na kraju me fina gospoja u maintoweru uputila na železničku, što je ujedno bila prilika da i nju overim „iznutra“, (železničku, ne gospoju) i kad pogledate tu Železničku stanicu, i setite se Beogradske, sa svim Srpskim prugama od kojih još malo pa će biti svega par km funkcionalno, dođe vam da odete na sred te stanice i da plačete ko malo dete.

Frankfurt, aldstadt:

Sa planom je sve mnogo lakše, pa sam krenuo u neku standardnu turu. Alte Opera – tj zgrada stare opere koja je naravno morala da se renovira baš kad sam se ja, jednom u 30 godina ispred nje zatekao. Sad svi imaju slike opere, a ja sliku opere sa skelama. Inače, zgrada Alte Opere je obnavljana dosta puta, i iako ima klasičan barok-ski izgled, iznutra je rađena po najnovijim svetskim standardnima i koristi se za premijere i koncerte svih viđenijih da ne kažem fancy umetnika koji nastupaju u Frankfurtu. Dalje od nje se ide ka samom centru grada, hauptwache trgu, što je u suštini kuća u kojoj su početkom 20og veka mučeni i ubijani prestupnici u podrumu, dok su u samoj kući služili svoje kazne. Dalje sledi Ziel, recimo Frankfurtska Knez Mihajlova, što je glavna šoping džada Frankfurta. Impresivno deluje tržni centar sa ogromnom rupom koja prolazi kroz njega kada gledate spolja (videti slike, kad budu :P), a rešenja koje su arhitetkte upotrebile da tu rupu iznutra upakuju u sam šoping centar su fenomenalna. Setih se onda delta šitija, pa sam samo nabacio blagi kez i pomislio, „heh, jebeni Nemci“. Naprave ljudi umetnost od običnog tržnjaka. Od Ziela sam zapalio ka altstadt-u tj starom delu grada što je definitivno i rekao bih bez konkurencije najlepši deo grada. Još jedan „dom“ tj crkva u gotskom stilu, kao i malo Rimsko „imanje“ ispred njega, tj iskopina istog po kojoj je i ceo stari grad dobio ime - Romemberg. Na samom trgu u altstadtu nalaze se par kuća fantastičnog izgleda sa fasadama u šarenim bojama i tako utkane jedna do druge sa sve tim „domom“ u pozadini čine spektakularan prizor.
Posle obilaska starog grada, rešio sam da odem u jednu od takođe turističkih atrakcija – Palmen garten. Ogroman park, sa botaničkim baštama i nadaleko čuvenim tropikarijumima tj kupolama sa adaptiranim klimama za razvoj raznih biljaka iz velikog broja klimatkih uslova, dakle, zeleniša na sve strane, palme, rastinja svih mogućih vrsta – sve je tamo. Da budem iskren, stvarno je prijatno šetati tuda, ali nisam to doživeo kao neki vrhunski ugođaj, al ok, ne mora sve ni da bude vrhunski ugođaj. Opet, i tu je bila gomila ljudi sa kombijma koja se verovatno spremala za neki sajam, ili izložbu, što su stvati koje se u palmengartenu dešavaju redovno, pa je sve bilo bučno i manje mirno nego što je trebalo. Vreme i dalje užas, tako da leti, kad svo to cveće tamo procveta, sazri i svi travnjaci ozelene, verujem da sve dobija poprilično drugačiju notu, ipak je to BAŠTA. I tu ima dosta šetališta sa malim jezercima, divljim patkama, labudovima i sl, i sve je to idealno za odmor od napornog dana na poslu, napornih komšija, ili pak napornog momka ili devojke. Ili na kraju, napornog života. 
Krenuo sam nazad ka centru, tj ka reci, preko koje sam hteo da pređem jer je uskoro Bilke trebao da dođe po mene. Usput sam svratio do podnožja još jedne OGROMNE zgrade – meseturm, sa sve čovekom od 25m ispred nje, kako udara čekićem u nešto (da, vidi se kako udara, dakle figura nije statična ) simbolizujući radni narod Nemačke, što ovaj svakako i jeste. U pitanju je druga najveća zgrada Nemačke, i druga najveća Evropske unije, pored one koju sam već spomenuo. Zanimljivo, na samom vrhu zgrade nalazi se piramida, otkud ona tamo, ko će ga znati, ko veruje u teorije zavere, iliuminate, masone, bankare i ostalo – svakako će imati svoju teoriju.
Prešao sam majnu preko jednog od mostova, nisam uspeo da napravim neke posebne fotke, al šta sad, biće prilike da se poseti Frankfurt i noću. Msm, kad je pao mrak, meni je pao mrak na oči pošto mi je riknula baterija, tako da Frankfurt by night ostaje za neki drugi dan. Bilke je uskoro stigao na zakazanu destinaciju, i pošto smo imali plan da kao posle zapalimo negde u zez, isti sam otkazao čim sam seo u auto, jer mi to moji tabani nikad ne bi zaboravili. Tačnije, bio je to još jedan dan u kome sam prepešačio milion kilometara, i sutrašnji dan sam iz mesta namenio za odmor. Malo sam overdozirao i od šetanja, i od ružnih Nemica :D

Day 6

Naravno, čim sam prelomio da se u četvrtak odmorim, bio je to signal za sunce mesec svemir klimu i šta sve ne, da se četvrtak jedini u nizu od dana za koje sam pogledao prognozu tj za sedam dana koji slede – vodi kao „vedar“. Ali stvarno sam bio umoran, i nisam hteo da radim bilo šta na silu, hteo sam da se malo odmorim i zaželim svih tih novih prizora, novih ljudi, i svega nečega novog.
Ali dan nikako nije propao...
Bilketov cimer i ja zapalismo malo u grad, Darmstadt, ali pre toga prihvatio je da odemo na jednu od dve destinacije koje sam prvi put u Darmstadtu ostavio za kasnije tj danas. Prva je elipsoidna zgrada tj Wildspirale zgrada koju je uradio čuveni Austrijski arhitekta - Friedensreich Hundertwasser (ko zapamti ime i posle tri čitanja, poljubim ga u guzicu) a druga je Matildenhohe strasse. Otišli smo da vidimo tu zgradu, i kada je vidite, shvatite zašto je gosn Friedensreich bio što je bio. Zgrada kreće sa jednim spratom, ali vremenom „raste“, posle određenog vremena se savija za 180 stepeni, i ide paralelno sa početnom stranom, svo vreme rastući, da bi u poslednjih 10ak metara pored toga što je dosegla svoju najveću visinu dobila i par spratova kao neku kupolu. Sve to bez skoro i jednog ugla, i sa skoro svakim različitim prozorom, a ima ih zaista dosta. Pored toga što zgrada izgleda u tom smislu neverovatno, okrečena je raznim veselim bojama, dakle totalni šareniš, sa poprečnim šarama koje čine da ne znate gde je sprat, samo vidiite more prozora od kojih je svaki uređen na neki svoj poseban način. Svakako nešto najlepše što sam do sada video od Darmstadta.
Pošto smo se vratili kući, nisam se dugo zadržao već sam krenuo u...
Matildenhohe (ili ti: Kolonija Umetnika) je najeminentiji deo Darmstadta. To u suštini nije ulica već deo grada u koje je gosn Ludwig početkom 20og veka naselio neke od najeminentnijih arhitekata tog doba, od kojih je svaki projektovao svoju kuću, doduše, mnoge su posle toga renovirane zbog razaranja tokom ratova, i sl. Svaka od njihovih kuća je umetnost za sebe, a posebno je lepa crkva koju je tu digao Ruski car, za svoje privatne namene sa bazenom odmah pored. Te arhitekte su predstavljale „new wave“ u svetskoj arhitekturi modernizujući celokupnu granu te umetnosti , što je uostalom i bila prva zamisao Vojvode Ludwiga.
Pošto sam stigao kući, nedugo zatim je i Bilke stigao, i pošto smo malo divljali po internetu, otišli smo u pivnicu u sam centar Darmstadta na sok pivo i večeru. Jeo sam čuvene Bavarske bele kobaje, nisam preterano bio oduševljen ukusom, ali daleko od toga da ne valjaju. Inače, u Nemačkoj ugalvnom kolu donose u čaši, a ne u flašici što mi posebno ide na ganglije, ipak sam jedan od onih što vole ono „sa vrha flašice“

Wildspirale:

Na kraju, sve je ispalo dobro, iako namenjen za odmor, četvrtak je ipak bio plodonosan po pitanju produhovljavanja i šetanja pa i razgledanja, te se vajlalo lepo odmoriti i spremiti za put u Belgiju tj prestonicu iste, kao i same Evrope – Brisel, a zatim i Briž...

To Be Continued...

From Germany With Love - Vol 1

2010-03-16T15:15:00.000-07:00

Dobrodošli na blog na kome više od 2 godine ništa konkretno nije napisano. Nije zato što nije bilo šta za napisati, razlog tolikoj apstinenciji nalazi se u postu ispod.

Dvonedeljni put u Nemačku prava je prilika da se taj post prekine. Za početak, utisci iz prva dva dana, za koja uspesmo da vidimo dva lepa grada, ostatak bidne vremenom, dok umoran od silnih šetnji budem odmarao u Mc-u jedući sladoled sa prelivom od karamele. Napominjem da će blog uskoro biti ispraćen adekvatnim fotkama.

Uglavnom...

Eto šta nam napraviše, kada ste 2 decenije u zatvoru okovani sopstvenim granicama, dočekate odlazak iz sopstvene zemlje kao odlazak u svemir - Sreća Sreća radost. Pored toga što nismo mogli nigde odavde pa se čovek jednostavno zaželi, naravno ako je iole radoznao i poseduje barem minimum avanturističkog duha, dobrim delom i zato što nam je ovde onako kao jeste – nikako.

Kad se sve sabere i oduzme, 2 nedelje kod prijatelja u Njemačkoj su sasvim dovoljno „opravdanje“ za svaku doze euforije koja me je zaposela pred polazak. Nemac je Nemac, Nemačka je Nemačka, nema zajebancije!

Ja i avion imali smo sastanak tačno u podne. Kao pravi mali Nemac u najavi, pojavio sam se na aerodromu celih sat i po ranije, ako ne-daj-bože nešto krene po zlu. Međutim, posle sat i po čekanja, ipak dao bog da nešto krene po zlu. Kako ne bih zaboravio odakle krećem, spikerka nas je u gate-u obavestila da ima problema sa Avionom i da isti ide u hangar, i da izađemo u čekaonicu za dalje instrukcije. Tako i učinismo, i dok smo sedeli napolju, prošao je jedan od putnika za Frankfurt ispred nas, i pošto smo bili na izlazu A3, sav pun samopouzdanja kao da je pilot lično reče nam „Ako idete za Frankfurt, dolazi na izlaz A4“. Mi naravno ko ovce za njim, pogotovu ja kome je ovo prvenac u letenju, međutim eto gospođe za nama posle dva minuta „ko vam je rekao da je avion za Frankfurt na A4, prevario vas je, vratite se nazad“. Eto, posle malih peripetija konačno dođosmo i do samog aviona.
Pošto je ovo meni prvi put da sam digao dupe iznad planete zemlje na više od 100ak metara, moram koju i o tome. Momenat kada smo se malo posle poletanja izdigli iznad oblaka, i kada smo se našli između oblaka i ogromnog prelepog nebeskog plavetnila, propinjući se svakom sekundom na veću visinu, verovatno je jedan od najlepših prizora koje sam video u životu. Za nekoga kome je san da barem na sekundu da skokne do svemira i baci oko na majku zemlju iz istog, ovo je skoro pa poluostvarenje tog sna, pošto smo nedugo posle dosegli i visinu od celih 11.000. Razumem da je onima koji često lete možda malo nerazumljiv ovaj ekstatičan doživljaj, ali za mene će to verovatno ostati prizor koji ću pamtiti ceo život, jer je to ipak momenat kada u vama prorade emocije i čula za koje se opasno mučite da nađete način da ih opišete, pa ne bih gubio vreme.

Sedenje pored prozora, što sam sam tražio, može da bude pomalo problematično ako ste odgledali filmova i naslušali se vesti o padanju aviona koliko sam ja. Saznjanje da vam je tlo 11 kilometara ispod vas, ume da bude pomalo neprijatno, a da osećaj bude kompletan, pobrinule su se i zone blagih turbulencija u koju smo upadali sa vremena na vreme. Cenio sam da je to sve normalno, ali na 11.000 metara malo je teško poverovati svom razumu dok gledate krilo kako se drmusa. Zverao sam okolo da bi ne daj bože primetio paniku na nečijem licu, ali ipak sam bio u pravu, sve su to standardne pojave, dok je čovek pored mene opušteno čačkao svoj lap top, a čovek ispred igrao neku igricu na svom iphonuu. Izvadih i ja svoj netbook da šacnem koju epizodu my name is Earl-a dok ne sletim živ i zdrav. Tj, dok se ne istroši baterija, što je bilo nedugo zatim.

Frankfurtski aerodrom je jedno neverovatno zdanje na kome svaki minut poleće i uzleće po jedan avion. Posle sletanja sačeka vas autobus koji vas posle toga vozi na vaš terminal, i posle nekih 20ak minuta, eto mene i Bilija zajedno (za neupućene, Bili – Domaćin, ortak koji radi u Frankfurtu) u kolima na putu za Keln. Postojala je i opcija da idemo u Luksemburg što je ipak ostavljeno za 2 weekenda pošto je sledeći rezervisan za Belgiju tj Brisel i još jedan Belgijski grad.

Odmah smo stali na neku pumpu da sipamo gorivo, i odmah se bacih na tradicionalnost, dajte jednu kobasicu! Da ne trošim puno reči, ako nekakav ukus kobasica treba da ima to je takav! I to je to.

Nedugo zatim skrenusmo sa autoputa i u jedan market, kako bi kupili nešto da večeramo i doručkujemo. Za neopisivog zavisnika o gumenim bonbonama možete videti radost kada sam video da 1kg haribo bonbona, što mu dođe kao mercedes u svetu bonbona, košta oko 3 i po evra. Da podsetim, 100g onih sjajnih gumenjaka koje možemo da jedemo u Ušću, Mercatoru, Exitu je oko 150 dinara, pa vi vidite.
Sedosmo u kola, i uputismo se u Keln, tj Hostel. Pošto nam je 2 puta parking pobegao ispred nosa (automobila), treća je zaista bila sreća. Zveknuli smo večeru i krenuli u grad. Znamo svi koliko je turistima bitno vreme, a mi smo imali idealno! E malo sutra. Konstantan vetrić u kombinaciji sa blagom kišicom skakao nam je po nervima konstantno. Hteli smo da odemo do katedrale da je vidimo noću, pošto nam je to jedina prilika za tako nešto, pošto smo već sutra planirali povratak nazad. Kelnske ulice su zaista prelepe, svuda oko vas su šareni izlozi, i svaki je sa svojom reklamom kao neka mini umetnost za sebe. Kao da ste u nekom svetu bajki, jer je sve šareno, relativno prometno, i nekako lepo za oko. Ako bi dodali lepo vreme eventualno, leto, sa svim njegovim lepotama, gradom bi se verovatno moglo šetati danima. Hodajući tako do reke Rajne, blizu čije obale se i nalazi katedrala tj Dom kako ga Nemci zovu, zapričasmo se i u jednom momentu smo skrenuli iza ćoška i nađosmo se ispred nje. Neka količina strahopoštovanja koju u tom momentu osetite jednostavno je neopisiva. U pitanju je zaista kolosalna građevina urađena gotskim stilom, i po onoj kiši, vetru, a i zahvaljujući i svojoj crno sivoj boji, osećao sam se kao da stojim ispred Izengarda iz gospodara prstenova bez ikakvog preterivanja. Zaista, svaki pogled ka vrhu katedrale -a da bi je videli celu morate glavu da gurnete unazad koliko god vam to vrat dozvoljava - ostavlja bez daha, i zaista je prizor delovao zastrašujuće, bez ikakvog preterivanja. Detalja na katedrali ima jedno milijardu, ne postoje ravne ivice, pravilni oblici niti bilo šta tome slično. Sve same nepravilnosti, krive linije, čudni oblici, lica, sveci, itd. Sve u svemu, takođe jedan od prizora koji ću pamtiti dok sam živ. Uostalom, momenti kao taj su i smisao putovanja. Vremenom se čovek „navuče“ na taj osećaj. Bio sam i ispred Aja Sofije u Istanbulu, plave Džamije takođe, ali ovo je ipak neki poseban doživljaj i utisak, moguće zbog toga što je naš prvi kontakt sa njom bio noću. Pošto je pasje vreme bilo sve više pasje a sve manje vreme, uputismo se kući tj u hostel, sa planom da sutra malo detaljnije vidimo kako katedralu, tako i ostatak grada. Pošto smo večerali, savladani umorom, krenuli smo na počinak. Međutim, cimer u sobi nam je bio Japanac Yota koji ima 20ak godina, a već odrađuje svoj prvi Eurotrip, jer je pored Nemačke planirao da poseti Francusku, Italiju i Španiju. Uzalud sam pokušavao da mu postavim pitanje tipa da li je on svestan koliko su Japanci kao nacija cenjeni po svetu zbog svog mentaliteta, truda, tehnologije i tome slično, međutim, da li do mog Engleskog ili do njegovog NEEngleskog – odgovor osim mumlanja nisam uspeo da dobijem. Da ne budem lažno skroman ipak mislim da je do njega, ali sam mu oprostio njegove lingvisitčke falinke kada je rekao da studira nauku na Univerzitetu u Tokiju. Samo sam se nasmejao, i rekoh mu iz šale da ću jednom pričati deci kako sam sa njim spavao u hostelu, pošto onaj ko studira nauku u Tokiju, mora da odradi barem perpetum mobile ako ništa drugo.

Užasno sam spavao, valjda zbog sranje jastuka, prozor mi je bio pored glave, pa me i glava zabolela, valjda od promaje. Bili je već bio budan, šaltajući wiki travel na kompu za korisnim informacijama, i iako je bilo tek oko 8h, ustao sam i ja. Pošto smo odradili doručak, spakovasmo se, odjavismo se, and Keln, here we come!
Izašli smo na ulicu, prepunu ljudi, a vreme je bilo idealno, 20ak stepeni, sunce, bez vetra. Al malo sutra... Vetrić je i dalje pirkao, i naravno, bilo je oblačno, mada kako kažu moji domaćini, ovde je sunčano koliko i u sahari kišovito. Na ulicama skoro da nije bilo nikoga, i ako dodamo da je uskoro počela i nezanemarljiva kiša da pada, jasno vam je da je sve išlo ko uz... Maler. Ali mi se nismo predavali, zapalili smo ponovo do katedrale u nameri da se popnemo uz svih 509 stepenika. Ako je sinoć bila noć a mi se živi da izvinete usrasmo od prizora katedrale, u nedelju nije bio mrak, ali je prizor i dalje fascinantan. Ne možete da se otmete osećaju neverice da je nešto TE VELIČINE i TOLIKO DETALJNO urađeno. Naslagati cigle do neba je jedno, ali napraviti nešto ovakno, nije ni za porediti. Bud rečeno, građevina je počela da se gradi 1200 i neke godine, i završena 600 i kusur godina kasnije, prekidan ratovima i raznim problemima, ali 600 godina je u svakom slučaju 600 godina.
Katedrala iznutra je nešto zaisa prelepo, iako svako ko me zna i površno zna da su crkve i njoj slične institucije nešto što blago rečeno ne volim, niti poštujem. Vitraži na prozorima su posebna priča, i svaka od tih ikona je pravo remek delo. Pošto jedna slika govori hiljadu reči, sačekajte i dotične.
Penjanje. Ne mogu da kažem da se bojim visine, ali još manje mogu da kažem da se ne bojim. Kome je svejedno kada zna da je na visini sa koje kad bi pao, ne bi ostalo ništa više osim flekice na trotoaru. Tako da, svakako da postoji određeni strah, ali ne toliki da me sputa u nameri da se popenjem gore. Prečnik tunela uz koji idu stepenice je oko 2m, tj stepenice su širine metar. Kada krenete da se penjete, bacite oko kroz male prozore koji tu postoje i svakim krugom oko stepenica ste sve više i više, ljudi dole su sve manji i manji, i posle određenog vremena pomislite to je to jebote, nema više gore. E ima. I ako to pomislite u narednih 100ak stepenica, pogrešićete, jet je to jedan ogroman uspon, čim pomislite evo ga kraj, saznate da ima još. I još... I još.... Uskoro smo ga ipak završili, tj mislili smo da smo ga završili jer ostao je finalni uspon uz kupolu na vrhu do terasice oko nje. Znate osećaj kada idete kroz zgradu, i ugasi se svetlo, a vi nogama pipate stepenik po stepenik, kako biste bili sigurni da je tu? E tako sam se penjao uz taj poslednji uspon, stezao sam gelendere kao da mi život zavisi od kvaliteta njihove izrade. Da uprostim ili prevedem na Srpski, počinjala je da me obuzima sasvim solidna doza strana.

Pošto smo izašli na terasu, uvidesmo da je sve lepo ograđeno žicom, i bezbedno (galata kula u Istanbulu je skroz druga priča npr, samo ograda visine oko 1m, i terasica koja je totalno strma na dole!), ne baš skroz opušteni, obišli smo krug oko kule, opalili par slika, i neprestano sam zamišljao ljude koji na toj visini, oko 100m! grade to što su gradili, i kako su u tome uspeli. Jednom rečju – LUDILO! Naravno, milion reči a i slika ne mogu ništa da Vam dočaraju taj prizor, tako da, pravac Keln. :)

Vreme je i dalje aktivo radilo protiv nas, i krenuli smo u Reinhart park, za koji iskreno verujemo da je mnogo lepši prizor leti kada krene sezona vozića, kada sve ozeleni, kada radi žičara koja vas vozi preko Rajne i tome slično. Maler je da sve to kreće od sledećeg weekenda, tj na proleće, al šta sad, iskoristili smo priliku da se lepo prošetamo, uslikamo katedralu sa druge strane, itd. Vreme ne da nije bilo bolje, već je bilo sve gore. Obišli smo crkvu St Patricka koja je bila blizu katedrale, kao i jednu jevrejsku sinagogu, kao i sam centar grada a i pošto je kiša sve više padala, više nije bilo smisla gledati bilo šta, sedosmo u kola, i dok smo razmišljali šta ćemo, predložio sam da odemo u Bonn jer je on figurirao kao opcija od samog početka jer za njega mi Bilke reče pre toga da je jako blizu, i eto ga koncenzus za sekund.

Bonn je bivša Nemačka prestonica, ne znam kako je u tome uspeo, sa samo 315.000 stanovnika i JAKO burnom istorijom, pošto je rušen osvajan i tome slično nebrojeno puta. Pošto smo stigli, krenuli smo ka centru, a kiša je i dalje padala, smarala, ubijala u pojam.. Pošto smo obišli centar, stigli smo do Betovenove kuće što nam je bio must see, pre nego krenemo kući putem Darmstadta. Inače, iako rođen u Bonu, Betoven ga se grozio, i jako mali period života je proveo u njemu. Sa druge strane, gradski oci su njegovo rođenje u Bonu materijalizovali kako to samo Nemci znaju i napravili od toga pravu turitičku atrakciju, od njegove kuće do muzeja, spomenika i sl. Bon je poput Kelna lep gradić, arhitektura je prelepa, i uživate prolaskom kroz bilo koju od ulica.

Ali ne toliko po kiši, tako da smo shvatili da ovaj weekend ipak vreme dobija bitku, ali ne i i rat. Opskrbljeni lepim uspomenama i doživljajima, odlazimo do auta zadovoljni svim onim što smo odradili za ne tako puno vremena.

To be Continued...

Ispovest

2008-09-21T18:13:00.000-07:00

Ja Sam Jedno Lenjo Govance.

Glasačka Apstinencija (Ili: da li isto smrde velika i mala govna?)

2008-01-06T07:11:00.000-08:00

Iako živimo u državi gde je politička ponuda frapantno raznolika, verovatno ne postoji apolitičnijeg naroda nego li Srba. Proteklih 15ak godina jasno pokazuje da je Srpski narod izgradio svoj trademark™ po tome da lako pada na demagoške govore, i da se krajnje lako peca na sulude ideologije, prazna obećanja i na političke promocije koje su više tipa "ovaj ne valja zbog tog i tog" nego "glasajte za mene zbog tog i tog". To mu dođe unapređenja verzija one stare "da komšiji crkne krava", i glasila bi odprilike "neka komšiji pocrka SVE". Tako labilno biračko telo iznedrilo je gomilu bisera u moru političkih kreatura na našoj političkoj sceni. Pojedinci od takvih ne bi mogli da se intelektualno iskažu na excurziji dece zaostale u razvoju, ali koga još čudi šta se dešava u svetoj Zemlji, božanskog naroda, u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu?

"Apstinenti" su oni naJači. To su oni pametni, koji su davno prevazišli intelektualni prosek nacije, ljudi koji pucaju na veliko, a za njih, ovde je sve nekako malo. To su oni koji gledaju (pardon, ne gledaju) šta se dešava oko njih samih, i ne vide ništa. Zanimljivo je kakvim će sve floskulama i tezama da se samoobmanu, samo kako bi se izdigli od okoline, a pre svega iznad svih tih za koje bi trebalo da glasaju, komentarišući: "Svi Su Govna", "Svi su isti", "Svi kradu", "Neće nam biti bolje ko god da dođe".. Dakle, sve same ljudske veličine, još većih političkih prohteva, a ponajvećih zahteva ka političarima kako bi ispunili njihova velika očekivanja i eventualno zavredneli poverenje nekog od njih, i naterali ih da protegnu noge do glasačkog mesta tog sudnjeg dana, jednom u 4 godine, iako verujem da bi barem pola od njih i glasalo, da glasačko mesto nije udaljeno na malo dužu šetnju. Ali ne brinite, svi imaju "pogled na svet" i "mišljenje" šta ne valja u društvu, svima nešto smeta, ali je u bistrini tih misli došlo do pomućenja i previda jedne jako bitne stvari: apsolutno SVE što možete da uradite po pitanju svega što vam smeta je da odete i da glasate za one koji vam, pa ako ne najviše odgovaraju, a ono najmanje smetaju. Svaki drugi čin može bez problema da se svede pod "ja ne radim ništa po pitanju moje budućnosti i mog života". A ako već ne brinete o sebi, ili vam 4 godine ne predstavlja bitnu količinu vremena, a imate nekoga ko će da vas nasledi kad odete u rajski vrt, time je taj čin još gori. Jer, ako možda niste u situaciji da svojim naslednicima ostavite veliki imetak, kuće stanove, kule i gradove, ne bi bilo loše da im barem ostavite čist vazduh u kome će moći da dišu punim plućima onako kako možda niste vi mogli? Otarasite se smoga na vreme.

Tomislav Nikolić, idiot ili debil?

Naravno, političari, su posebna sorta ljudi... Premazani su svim mogućim bojama i namazima. Ljuti su, slatki, gorki i kiseli, svi manje ili više smrduckaju na laž i obmanu. Ali nemojte Vašu neobaveštenost i neupućenost u svet u kome živite da pravdate svođenjem najraznovrsnije političke scene na svetu na onu izlizanu gorepomenutu: "svi su isti". Ne brinite, koji god da ste tip ličnosti, postoji Vaša opcija u ponudi. "Evropljani", "Narodnjaci", "Patriote", "Osvetnici", "Buntovnici", zadrigli alkoholičari, lopovi, narkomani, žene extraprofitera i proteranih građana, pa i onih za koje neće glasati ni njihove žene, deca, niti najbliža rodbina.. Dakle, ponuda kao u filmu. Ostaje Vam samo da uzmete čačkalicu, i nabodete vaš omiljeni specijalitet sa ovog šarolikog Švedskog stola. A bolje pojesti nešto, nego ostati gladan, jel? Ako pak niste gladni, onda nešto sa vašim organizmom nije u redu ;)

Kada sledeći put naletite na vesti, ili TV duel 2 predizborna kandidata, nemojte da se stidite, posvetite tim ljudima malo vremena, iznenadićete se frapantnim razlikama. Kakvi god da ste, ne možete se pronaći u obojici, koji god da su.

Jer, koliki god da su ološ svi oni, oni su ti koji nam drže uzde za vratom, i govore nam gde idemo.

Jel ti svejedno gde ideš?

Novak Đoković

2007-09-10T19:40:00.000-07:00

Ovo nije post o Novaku Đokoviću, 3. teniseru na svetu, osvajaču 5 turnira, finalisti skoro završenog US OPEN-a, ovo nije priča o momku koji je nedavno uspeo da svojom veštinom, hrabrošću, srcem, znanjem, umećem, baci na kolena Roge Federera u finalu mastersa u Montrealu.

Ovo je priča o dečku iz Beograda, Novaku Đokoviću. Duhovitom, spontanom, uvek nasmejanom i pozitivnom, harizmatičnom momku. Momku koji na proglašenju pobednika US OPEN-a kao poraženi dobije 3 puta duže ovacije od verovatno najboljeg tenisera sveta svih vremena.

Nole mi se nikada nije dojmio kao sportista namenjen nebeskim visinama. Mnogo je gubio /ali je konstanto napredovao/, mnogo je oscilirao, pobeđivao dobre tenisere, ali gubio od mnogo losijih od sebe.. Igra na mreži mu je bila katastrofalna.. Delovao mi je krhko, nisko, barem u odnosu na momke koje je morao da pobeđuje iz dana u dan..

Međutim, počeli su da se ređaju uspesi, i da padaju sve veći i veći, ne tako davno, skoro nedodirljivi, da bi sve kulminiralo na pomenutom mastersu u Montrealu kada je redom pobeđivao trećeg, drugog i na kraju prvog tenisera sveta.. Novak Đoković. Srbin. 20 godina. Poskidao skalpove celokupnoj teniskoj eliti za svega par dana.

Teniska veština nije ono što Novaka Đokovića danas čini verovatno najmarkantnijim teniserom današnjice, ako podrazumevamo da Nadal svojim temperamentom mami mnogo više antipatija, a Roge ne čini ništa novo godinama, osim pobeđivanja..

Kao kad bacite kamen u mirnu vodu i prouzrokujete silne talase, tako je Novak ustalasao svojom pojavom teniski svet.. U tom vrzinom kolu surovog profesionalizma i sujete, pojavio se momak spreman da se smeje i kad gubi. Da koketira sa publikom, da ih nasmeje, ali i da im dobacuje i da ih psuje kada ga iznerviraju.. Lomi rekete kada se iznervira, ali grli svoje protivnike i kada gubi i kada ih pobeđuje.. Nikada niste u nedoumici kada je ovaj momak u pitanju. Ono što vidite, to je to. Nema šminke, nema kalkulacija, nema pretvaranja.. Budi ono što jesi.

Nije samo vedar duh ono što krasi Novaka. Svaki njegov gest van terena, izjava, intervju, pleni umerenošću, odmerenošću, kulturom, originalnošću i zdravim razumom. Tako je na nedavnoj dodeli nagrada na pomenutom Mastersu u Montrealu Novak Đoković ni manje više proglašen od strane organizatora - Hrvatom. Iju! Sigurno veliki udarac za patriotu kao što je Novak i koji se toliko ponosi svojim Srpskim poreklom. Osvojiti masters, pobediti najboljeg na svetu, a zasluge za sve to poslati našim susedima. Makar na tih nekoliko sekundi.. Verovatno nema gledaoca iz Srbije koji je to gledao da mu se stomak nije okrenuo. Ali ne i Noletu.. Šmekerski osmeh, uzimanje mikrofona u ruke, i rečenica "Ja sam iz Srbije, verujem da ovo nije namerna greška, ali nema veze.. I ovako je sve to isto".. Bez besa, bez sujete, bez mržnje, bez predrasuda. Pravi primer kako čovek jednom rečenicom može da se izdigne iznad svega. I svakog. Kakva hrabrost. Posle decenije ratova, mržnje, izbeglica, osveta, posle hiljade i hiljade spaljenih kuća, ognjišta, desetina hiljada mrtvih, Novak Đoković je rekao da smo svi isti. Hvala Nole što nas činiš boljima nego što jesmo.

Novak Đoković, momak iz Beograda, 20 godina, treći najbolji teniser na svetu. Jedan od retkih zahvaljujući kojima ova zemlja ima sa čime da se ponosi danas.

Lucky Strike 4 - The End of Saga

2007-08-20T07:43:00.001-07:00

Ok, malo sam okasnio da vas izvestim o tome kako prođe podizanje nagrade, pa red je da vas bringujem up to speed, što bi Ameri kaz'li, tj da vas updateujem.

Prvo, sreća da sam imao prevoz kolima do tamo, pošto je Frikomovo predstavništvo tj "centrala", kako god, bogu iza nogu, Zrenjaninska BB, tj pošto pređete Pančevački most, Zrenjaninskim putem se gegate dobrih 15ak kilometara.. Sa obzirom da je bilo 159 stepeni tog dana, da sam morao da se mrcvarim po gradskom, mislim da bi odlepiJo.

Elem, stigosmo mi, sačekao nas je ljubazan čovek na šalteru sa kojim smo se lepo ispričali, i još jedan čovek iz marketinga koji nas je uputio da sačekamo pošto ima još dobitnika pre nas. Jedna gospođa je izašla, takođe sa mobilnim i tu je čekala još jedna crna, mršava, pomalo propala devojka srednjih godina (30+) koja je sa dva momka došla po svojih 10.000e, došli su pre nas, pa kad su ušli unutra, popričali smo malo sa momkom sa šaltera.

Dakle, imali ste prilike da dosta po novinama čitate o raznim nameštaljkama, i ostalim
smicalicama, pa evo par informacija sa lica mesta. Naime, samo u Srba mozak može da bude toliko tup, a psiha očajna kada neko pomisli da će kad sa štapića na kome su znakovi 101.000e i 10.000e izbriše drugog keca tamo kod 101, ostavi popriličan duborez kao "dokaz" da ništa nije dirano, kao i prazninu od tog keca do tačke npr ovako nešto: 10_.000 - da dobije tih 10.000e. A verovali ili ne, takvih im dolazi dvoje troje, svaki dan, iz cele Srbije, Leskovac, Aranđelovac, Negotin, itd... Iz Negotina je bila i pomenuta devojka koja je bila pre nas, za koju je momak na šalteru iskusno procenio da mu je sumnjiva, iako za divno čudo tog dana još niko nije došao sa ciljem da izvrši prevaru, kako on reče..

I naravno, čovek beše u pravu, pomenuta cura drčno se pojavila iz hodnika gde je office za dodelu nagrada, momak iz marketinga joj je rekao da "može da napiše izjavu, podnese tužbu...", ali ona je samo uvređeno izašla ne okrenuvši se, niti bilo šta drugo. Yep, još jedna koja je mislila da joj ako obriše keca ne gine 10.000e. Malo smo pričali sa momcima čekajući da nas prozovu iz offica, i u tom momentu se pomenuta ženska individua /mešavina Džankija i anoreksičarke/ vratila u hol sa rečima: "Izvinite, jel ima
ovde neko ko ima malo mozga sa kime mogu da razgovaram". Naravno, ako je količina
mozga reper sa kime bi ona trebala da razgovara, sita bi se napričala sa muvama komarcima i ostalima, pošto je jedan pogled na štapić gđice odagnao sve sumnje da li njen IQ prevazilazi 14. Duboko izrezbaren štapić, rupčaga između 10 i .000, i naravno, džabe što joj je lepo objašnjeno da mora na sredini da postoji natpis "nagrada" sa opisom nagrade, kao što je bila džabe informacija da su svi štapići sa 10.000 nagrade podeljeni... Ne, ne vredi. Dajte joj njenih 10.000eeeee!!!!!....

Treba imati živce za rad u frikomovoj marketinškoj službi.

Ah da, umalo zaboravih priču koju nam je ispričao pomenuti momak iz marketinga, vezanu za prošlogodišnje izdanje nagradne igre: Pošto mu kancelarija gleda na parking, video je Romsku porodicu koja izlazi iz kola, krsti se i kreće ka ulazu.. Kada ih je u holu dočekala
frikomova služba, otac je izvadio polomljeni štapić /naravno, to su bile polovine 2 različita štapića, ali sa kao istom nagradom/, nagnuo se do sina i rekao mu "ajde sad sine... Lepo objasni čiki kako si polomio štapić"... lol

Ja sam pokupio jedan telefon, i pripejd karticu sa 10.000 kredita, buraz drugu, i to bi bilo to... Telefone sam uvaljao čim sam krenuo da parkinga, sa 2 telefonska poziva, broj i kreda čekaju svog vlasnika i dalje...

Inače, da rezimiramo celu ovu priču... Beše ovo jedna zanimljiva situacija, sa stvarno enormnim udelom sreće u istoj. 300 telefona na 4 meseca dužine nagradne igre i na ko zna koliko sladoleda koji se dnevnoi pojedu po celoj Srbiji.. Ubosti 2 u 2 dana, u mislim, istoj kutiji, poredi se sa paranormalnim :) Ne, ovo nije prosvetljenje koje će da me natera da uplaćujem loto, grebem srećke, i počnem ozbiljnije da cepam kladionicu. Ovo je jednostavno dokaz kako je sreća jedan jako čudan, lep, rado poželjan pojam u životima svih nas.

Idem sad da smažem 1 cmok. Polizao sam (pažljivo) sinoć 3 na istom mestu, i ništa nisam dobio!! Pa kako??!

Lucky Strike 3 - Journey continues!

2007-08-06T16:00:00.000-07:00

Ako niste pročitali prethodna 2 posta, aj ti Marinko nazad na Lucky Strike! :)

E tako, nastavi sad...

Prođe ogavni weekend. Ako vam se nekad desilo da vam baš u petak iskrne nešto za šta vam očajnički treba radni dan tj ponedeljak, onda znate na šta mislim. A ja jadan dobio 2 telefona, a ne merem saznat' koja su, da pošizim.

Konačno okrenem broj sa nagradne igre, javi mi se, rekao bih, neko iz magacina.

"Prebaciću vas gde treba, ostanite na vezi".

Tananaannaananaaananananan....

- "Halo?"
- "Dobar dan, ja sam dobio nagradu na štapiću gde kako kome šta?"
- "Prebaciću vas gde treba, ostanite na vezi".

Tanananananananananananan.....

- "Halo?"
- "Dobar dan ja sam dobio ne jednu, 2 nagrade na vašim štapićima. Kako šta gde kako?"
- "A gde ste dobili nagradu?"
- "Stara Pazova. A koji sam telefon dobio?".
- "Samsung E370. Koji sladoled?" /u tom momentu, otvara se opera, pali se google i kuca se "mobilni svet samsung e370, simultano, živeo multitasking!/
- "Cmok. Oba puta. Jel dosad dobio neko 2 nagrade?"
- "Paaa... Khm, nije..."
- "Pa jel to problem?
- "Paa, ne znam.. Nije.. Povedite nekog pa neka neko preuzme jednu, i da vam posle nagradu, zbog eventualnih začkoljica"
- "Dobro, taman da upregnem brata za prevoz. A šta treba da ponesem?
- "Pa ovako, trebaju vam 3 stvari: Krštenica /OMFG, WTF???, prim. aut./, lična karta, i štapić"
- "3 Stvari? A jel može 2 štapića i lična karta ?"

Geg prolazi..

- "Hahaha... Morate da se najavite samo, kad bi došli...?"

Itd, itd.

Bolje što nisam dobio 100.00o, ili bmw, morao bi da nosim uzorak krvi, urina, kože, kose, oka, slina, voska iz ušiju, i da povedem mamu tatu i svu rodbinu prvog kolena. Ovako, ja lična i krštenica, peace of cake! I neplanirani žirant, btw.

Sastanak stoljeća je u sredu u 12, i'll keep you informed ;)

p.s. radnik u kiosku posle mog drugog dobitka spičio pola kutije, neuspešno, naravno. Realno, ovo je jedan unikatni nalet sreće. Zvanično obećavam da neću kukati kako sam maler ever again.

p.s.s. Samsung E370+10.000 mts kredita - 200e! :D /ili zamena za jako dobar nov digitalni aparat/

p.s.s.s. Samsung E370 - 100e!

p.s.s.s.s Mts pripejd kartica sa 10.000 kredita - 100e!

SPECIJALNA PONUDA! Ako se javite ODMAH na 063 7135355 dobijate telefon čim ga dobijem! :D

Besplatna reklama:

Lucky Strike 2

2007-08-05T05:55:00.000-07:00

Pažnja! Ako niste pročitali post ispod ovog pod nazivom "Lucky Strike" vratite se i učinite to sad!

Hvala lepo. :)

Dakle, sada ste upoznati da sam zab'o 2 mts znaka na frikomovom štapiću, koja je to nagrada itd. Baš sam bio radostan, ma milina. Krediti će da se potroši, mob se proda i eto male finansiske inekcije preko potrebne.

To se sve izdešavalo petak na subotu oko 3 ujutru.

Subota na nedelju, oko 2 ujutru, krećem iz istog lokala odakle sam krenuo u petak ujutru, hvatam istu dužu relaciju do kuće, u nameri da opet svratim do kioska, ponovim obred, i "ispoštujem" sreću, ovog puta još manje nadajući se da može da me zadesi dobitak. Mislim, 2 puta, come on...

Uzimam sladoled, i krećem kući. Vidim mts sa jedne strane, nastavljam, i pošto mi se učinilo da je i drugi znak mts, ostrugao sam iz jednog poteza sve što je bilo na štapiću...

Jebote, opet 2 mts-a!

Sad me već uhvatila frka, kad se pojavim sa 2 štapića po nagradu, pa se javljam kad se sve završi. :)

Materijalni Dokazi:

Lucky Strike

2007-08-03T18:29:00.000-07:00

Ne, stvarno nisam od onih koji se prže na nagradne igre. Ali zato se pržim na "cmok" sladoled samo tako. Prelep ukus ananas-narandže, još bolji krem unutra, osvežava, prija, aroma je fenomenalno pogođena. Red je da malo odmore kapri (kalsik, nešto kao Goodfather među sladoledima), kornet Šumsko voće joguraT i Sendwich. Kod Komarca /lokalni kiosk/ nablejim bar 5 minuta kad dođem sa posla i barem 2 cmoka smažem. To je mera. 3 komada su malo veći zalogaj savladiv bez ikakvih problema. Kod 4 već imam finansisku dilemu, pošto znam da mogu da pojedem i 5 bez okakvih problema, i onda me savlada pitanje "čemu to"?...

Pošto ugledam BMW, AFRICA ili njima sličan mega simbol, obično se oprostim, ali našalim tipa "jao, BEMBARA! Taman mi treba jedna". Gazda kioska me je pre neko veče iskrenim pogledom počastio rečima "e, jebote, ako neko treba nešto da dobije od tih sladoleda, onda si to ti.. "Ma daj, veće prevare od ovog nema", odgovaram, "kakve bembare, kakvi bakrači..." To sam i mislio.

I evo, pre nekih sat, krenuo sam kući, i umesto prečicom, reko', ajde idem centrom, pa do kioska, da posetimo ortaka u trećoj. Prvo sam mu pružio 50 kinti za sladžu koji sam pokupio pre nego što sam i ušao iz frižidera koji je ispred, a zatim i ruku zarad pozdrava. Izblejao sam malo, i krenuo kući. Penjući se do 4, štapić sam bacio negde na 2. spratu. Na pola puta između 2. i 3. sprata pošto sam mozak vratio sa ispaše, setih se da nisam pogledao štapić. 100 puta sam ga verovatno bacio a da nisam pogledao, sad se eto setih. Razmišljao sam da li da se vratim da pogledam, i na trećem sam rešio da se vratim. Aj ceo sprat nazad zbg štapića i nagradne igre koja je najveća preva ikada. Štapić sa dva znaka, baš meni? Yeah, right..

Dignem štapić kad ono...

Šta mislite, a? :P Ne, nije bembara, da jeste, ne bi kucao ovo, ležao bi razmazan po trotoaru ispred zgrade, usled adrenalinskog napada, garant bi mi se učinilo neko "S" na grudima.. Nisu ni pare.. Nisu ni putovanja.. Jesu - 2 MTS znaka i natpis - "nagrada 148". Pogled na net je rekao "MTS mobilni i 10.000 dinara kredita".

Ne znam koji je mobilni, koji god da je, malo li je na ovu krizu? :)

Eto, drago mi je da baš ja mogu malo da doprinesem slamanju fenomena "nameštenih nagradnih igara". Ah, to, naravno, ne znači da Bmw-a neće uzjahati sin direktora nekog od Frikomovih sektora ;)

Red Hot Chili Peppers, Inđija, 26.06.2007

2007-06-29T07:02:00.000-07:00

De ste ljudi! Ako postoji neka "korist" od ovih mojih preretkih javljanja, onda je to sledeće: pogledate poslednja 3 posta, i vidite, kao, Mejdene, pa onda nebitno, pa onda Peppersi i pomislite, wow, čoveče, kako je kod nas dobro..

A da vidimo da li su Paprike ispunile očekivanja...

...A očekivanja nikako nisu bila mala. "Najveći koncertni bend na svetu", "Najveći događaj na balkanu", "Najveći koncert turneje", "Najveći bend današnjice".. Nimalo lak zadatak za Papričice. Agilna organizacija marketinški je odradila posao besprekorno, prvi kontigent od 60.000 karata je nestao, bukvalno, i "lično em personalno" su članovi benda tražili još karata, kako bi to bio naj koncert turneje, and so on, and so on...

Pa da vidimo šta se desilo..

Ja lično nisam bio preterano euforičan pred sam cert. Ipak Peppersi žanrovski nisu nešto što preterano volim, barem za ovaj vid provoda, daleko od toga da Peppersi nisu vanseriski kvalitet, ali uvek bi pre išao na Maiden, Metallicu, i njima slične, energijom, i adrenalinom napumpane bendove. Peppersi, poznati kao rodonačelnici čvrstog, i agresivnog funk zvuka svakako imaju materijala za barem 3 svirke koje će masu da nateraju da više svirke provedu u vazduhu nego na zemlji, obliveni znojem, i srećni što nam je data prilika da godinama akumulirana energija njihovom muzikom konačno bude izbačena iz nas na pravi način..

Elem..

Krenusmo mi tako uz sva standardna uvek očekivana kašnjenja pojedinaca oko 11, žešće napenaljeni da zauzmemo svoje mesto u famoznom fan pitu. Nekako nisam mišljenja da koncert može isto da se doživi sa 15 ili 150 metara od bine, pogotovu u ovakvim slučajevima kada gledamo bendove koji su sada tu, i jako moguće nikad više. Parking je bio skoro prazan kada smo stigli, bili smo blizu "ivice" pa je bilo lako pozicionirati kola i upamtiti kuda posle koncerta, a bez preteranog lutanja. Krenusmo odmaK na jedan od ulaza da zauzmemo busiju i čekamo 14h tj najavljeno vreme za upad. Naravno, onako "nedoručkovan" nisam propustio priliku da smažem kobaju koja je bila frapantno ukusna, sa sjajno iztostiranom hrskajućom lepinjom. Jeste da je 200 kinti, ali tolika je bila glad, a kobaja van svih očekivanja - da nije bilo mesta kuknjavi oko objektivne pljačke.

Sunce se svom svojom toplotom razbacalo po Srbiji, Inđija nije bila izuzetak. Na sve strane simulirane hladovine od kartona, šeširi, kišobrani, naočare za sunce. Ja kao pravi avanturista, sa šortsom, majicom, nešto malo para i mnogo više entuzijazma.
Masa, iako je svesna da do Peppersa ima još dugo, nabijena pozitivnom energijom, stoički podnosi veliku vrućinu. Gužva uopšte nije tolika, lagano stojimo, pričamo, i nalivamo se raznoraznim skupocneim tečnostima. Polako dolazi 14h, svi bi samo da upadnemo, pa da posedamo po fan pitu, malo da se odmorimo, i eventualno uhvatimo malo hlada. Upozoreni smo da "spremimo karte" ali još pun sat niko ne dolazi da ih pregleda. Masa urla, fancy schamny security guard sa sve bluetooth sluškama penje se iznad mase da objasni da "se povučemo" ali limenka piva u grudi ga tera od te ideje, prvo je ozbiljno gledao, zatim nabacio kez i priznao poraz. Rulja je već pomanitala, ali i dalje, svi su spremni na šalu, duhovitke dosetke, i spikanje sa ljudima oko nas koje vidimo po prvi put u životu. Čekaju nas Peppersi, ipak je to misao koja ima moć da odagna sve muke sa dnevnog reda.

Upadamo! WooHoo! Naravno, krenula masa kao konji iz onih kaveza na trkama. Na samom ulazu nalećem na dečka koji ljubazno deli narukvice za fan pit. Ponosno je stavljam na ruku, zadovoljan što se ovo maltretiranje ipak isplatilo. Druga dvojica ipak nisu bili te sreće, pa je ostalo da ortak koji je dobio i ja prosledimo narukvice van fan pita njima kako bi nam se i oni pridružili što smo srećom uspešno izveli kada je do toga došlo.

Upadamo unutra nas 2, pred nama ogromno prostranstvo sa još "ogromnijom" binom na kraju istog. Ljudi trče ka istoj, valjda od blage euforije, i meni noge prelaze u neki polutrk, lagano, skoro samoinicijativno. Izvalismo gde je Fan pit i krećemo ka ulazu u isti.

Na putu do istog, zanimljiva scena.. Nalećem na lika koji je sav prjav i evidentno alkoholom kontaminiran, i iza njega vidim devojku kojoj je 3/4 dojke da ne kažem sise van ležišta, tako reći cela.. Ona ide meni u susret, dižem prst i kažem "Izvini...", ona me gleda, verovatno očekujući da joj objasnim smisao života, ali morao sam da je razočaram. Sve što sam rekao bilo je: "..ispala ti je sisa..".. Pogledala me u smislu "jel moguće da ti tako dosadno", a zatim je za svaki slučaj spustila pogled, podelivši histeriju sa svojom drugaricom.

Dolazimo pred ulaz, mnogo je securitate-e. Svi su ćelavi, istetovirani, tu pre svega mislim na ove "glavne" koji su bili na osetljivijim položajima. Ogromnih mišića, verovatno suprotno srazmernih mozgova, u svakom slučaju sa opakim tamnim 'čalama i odnosom prema ljudima kao da su u najmanju ruku tu da otežaju a ne olakšaju ulaz. Kad je krenuo upad, uđosmo, izbacismo narukvice ortaĆima, potom se skupismo svi, posedasmo, pokisnusmo, i tu negde počinje da se javlja sa bine Ritam Nereda. Odlazimo ispred bine, i slušamo sasvim, sasvim solidan nastup jedne od poslednjih mohikanaca kvalitetnog zvuka na domaćoj gitarskoj sceni. Ređaju se hitići, ozvučenje je sjajno, a i oni deluju moćno, usvirano, i rezultat je odličan prijem kod ipak još malobrojne publike. Sve sam čuo, od Boje se, do legendardnog puta beznađa, ostaje žal što ne čuh i "ne". Negde između Njih i Edo Majke krenuo je još jači i duži pljusak koji je namokrio i one delove tela i obuće koji su se maločas provukli. Mokri smo, blatnjavi, al' briga nas.

Edo Majka - iznenađenje dana. Sjajan nastup, čovek deluje na bini opušteno, spontano, nenametljivo, odlična svirka, a i koketiranje sa publikom nailazi na dobar odziv. Verujem da niko nije mogao da ima loš komentar na bilo koji aspekt njihove svirke.

Nastupa Kiril a ja tu vidim priliku da odem da obavim fiziološke potrebe i pride pazarim Hot Dožove za ekipu. Kupovinu hrane sam već 2 puta eskivirao jer je na 2 štanda /od kojih jedan nije radio tj nije mogao da kuva/ bilo barem 50 ljudi. Ovoga puta sam bio odlučniji, baterije su morale da se napune, stao sam u red, i odlučio da strpljivo sačekam svoju hrenovku ne sluteći koliko će mi za istu trebati. Pitam se, da li je normalno da na koncertu pardon festivalu za 100.000 budu 2 x 2 štanda sa viršlama a 145 da se kupi piva i ostalo, kao da ljudi za glad ne znaju koliko za žeđ. Šlag na tortu su 2 lika koja su viršle pravila tempom kojim bi stigao da napravim obrok za 12 ljudi sa sve toplim hladnim glavnim predjelom i jelom + desert. Katastrofa. Odjednom je tako teško iseći kiflu na pola. Ljudi su očajni, ali i tu, kao i celog dana pozitiva preovlađuje, pa počinjemo da se sprdamo sami sa sobom , valjda i pomalo sretni jer ćemo ipak staviti nešto usta posle tog mrcvarenja. Još 1 plus za organizatora.

Vraćam se, praši kasabian, bend o kome ne znam apsolutno ništa. Momci se trude, ali neki malo jači Engleski pop-šta-ja-znam-šta-je ne uspeva da dopre do šire mase. Nepovezano sa kvalitetom, ljudi se teško ovde identifikuju sa novim stvarima, ja prvi, ipak, ljudi su se i više nego trudili u svakom smislu. Kraj, svi čekamo ono za šta smo došli.

Red Hot Chili Peppers kasni nekih 45 minuta, tu negde, ali kada su se pojavili, verujem da su svi to automatski smetnuli sa uma. Kreće kako sam i predviđao, nekim psihodeličnim instrumentalom sa prelaskom u cant stop. Očekivano, ali solidno za početak. Prati je Dani California, a posle nje i najgora pesma Peppersa svih vremena "Scar Tissue", pošto mi je otkinula 3, 4 minuta voljenog certa, sada je još više predmet moje anti ljubavi. Za njim ide i Charlie, još jedna sporija stvar, i još jedna pesma manje za ispunjenje nekh mojih očekivanja. Ready Made je sledeća, volim je zbog energičnog i agresivnog "ulaza", pa mi i ne smeta toliko ali to je prvi momenat kada sam pomislio: "Čekaj... Ovo nije ono što sam očekivao". O razlozima tome, niže. Throw away youre television mi je prijala zbog sjajne bas linije, volim tu pesmu i prijalo mi je da je čujem uživo. A onda još jedan down sa "Snow", prati je Johnov solo nastup tj prepev Abba-ine "S.O.S", lepo zvuči, donekle i dirljivo. OndaK iznenađenje - Higher Ground, i ako sam očekivao starijih stvari, nisam očekivao nju. Super. "Povratak na planetu zemlju" sledi sa "She's only 18". Počinjem da se nerviram. Vremena je sve manje, a stvari koje bi da čujem pre onih koje su mi servirane je hrpa. Potom nas je Flea "pozdravio" kroz svoju malu bass solažicu.. Kreće Californications, još jedna "balada", još jedna od pesama uz koju mi je ipak teško da izbacim svu energiju koju sam akumulirao slušajući svakodnevne najave o koncertu veka, najboljem koncertu svih vremena na ovim prostorima i slušajući i ostale vešte marketinške trikove, kako se nažalost ispostavilo. By The Way vadi stvar, a onda je i Kidis progovorio po prvi put: Good Night. Sledi fijuuuu, zviiiizzzz, uaaaaa, i Pepperone se vraćaju na bis. Kreće Give it Away, i masa konačno izgleda onako kako treba da izgleda na koncertu jednog od najboljih bendova na svetu. Svi skaču, adrenalin je konačno prošpartao venama svih nas, konačno smo više u vazduhu nego na zemlji. A onda, drugo, definitivno doviđenja. Ćao i vama, vidimo se u nekom drugom životu...

Upaljena svetla na bini i ljudi koji su počeli da sklanjaju opremu otklonili su nadu i najvećih optimista da koncert nije završen. Kako se koncert završio, tako je počelo takmićenje ko frljne flašicu na binu sa najveće daljine. Kiša flašica od vode pada na one koji to nisu zaslužili. Oni koji su zaslužili su verovatno ako ne u VIP loži, a ono u svojim kancelarijama smišljajući šta raditi sa namlaćenim parama.

Ništa, krećemo polako, počinje i vetrić da duva, prati ga pljusak.. Kisnem treći put tog dana, no koncert više ne čekam, pa nema šta da mi otkloni loše misli, ostalo mi je samo da se nerviram. Nije da mi je problem da kisnem, ali svaki put kad je kiša padala tog dana, imao sam utisak kao da svaka kap ima pola litre vode, svaka je bila velika i teška. I mnogo mokra. Izašli smo na jedan od izlaza, i krenusmo više nagađajući a manje sa pravim saznanjem gde idemo ka kolima. Srećom, došli smo među prvima, i imali smo jasan orijentir po kome smo tražili kola, posle nekih 15 minuta ih nađosmo. Vic dana je razmišljanje: "Daj malo da iscooliramo, da se osušimo pre nego što krenemo". I tako smo mi krenuli sa tog istog mesta posle 2 sata, ne svojom voljom, naravno. Živim 10km od Inđije, a putovao sam 4 sata do kuće. Na parkingu nikog živog da masi kaže kuda šta kako, zauzeli ljudi busije, ili je jednostavno razbežali glavom bez obzira, a 10.000 automobila neka se snalazi na 1 putu. Dobro, ko da je parking 500 dinara, pa da se može tim ljudima platiti da odrade svoj deo posla...

E sad..

Iako pišem ovo 5 dana posle koncerta, bura se i dalje ne stišava... Prvi problemi bili su sa trajanjem koncerta koji je trajao oko sat i 20 minuta iako je bilo najavljivano "oko 2 sata svirke ili minimum 20 pesama" a to je citat koji je autor ovog texta čuo na radiju B92 dan pre koncerta u emisiji u kojoj su gostovali Goran Ješić i neko od glavnih ljudi iz same organizacije, ne sećam se tačno ko. Kasnije, na istoj mediskoj kući smo saznali od nekoga iz Exit Tima da je potpisano minimum 70 minuta svirke, i naravno, ostaje ponovo retoričko pitanje: zašto je na sva usta najavljivano 2 sata svirke, ako je potpisano minimum 70 minuta? Da su rekli biće barem 70 minuta, niko ne bi mogao da se buni, jer bi znao sa čime ima posla, ovako je narod taj koji je ostao obmanut, razočaran u svoje idole ni krive ni dužne, ostavljen da čeka neku drugu priliku za eventualan popravni koji ćemo, svi znamo, verovatno jako teško dočekati u skorije vreme.

Da ne bih duljio, sumiraću utiske, naravno svoje, maximalno subjektivne, proveo sam tamo ceo dan pa mislim da sam barem malo kompetentan ;) Idemo:

NEGATIVNI:

1. Dođosmo (tj zakasnili smo, hteli smo da dođemo oko pola 11)negde oko, hm, 12. Želeli smo u Fan Pit. Nekako sam mišljenja da svako ko je bilo koji "jači" koncert odgledao bliže bini skontao je da je sve ostalo nedoraslo tom ugođaju, samim tim i gledanje certa iz prevelikih uglova, dvogledima, dok gledate 4 lika na bini koji nešto rade, ne razaznajući tačno ko je i šta.

Umesto do 2 čekali smo do 3 /ne znam zašto/ po najgorem mogućem suncu. Pa dobro, koncert se najavio pre samo 4 meseca. Pri ulazu se nas 4 podelilo, nas 2 smo uspeli da uzmemo narukvice za fan pit, druga dvojica nisu. Koga briga, zbog toga su samo došli tako rano. Šta sa ljudima koji nisu tako blizu Inđije kao mi, koji su bili u kampovima, spavali u šatorima sa ciljem da vide omiljeni bend iz fan pita a koji su na isti način ostali bez istog? Zato je muž moje srednjoškolske drugarice imao kući kesu sa 100 komada, da ne govorim kojim putem je došao do iste, veze vezice, ovo ono...

2. Idiotsko obezbeđenje, koje je u više navrata primenjivalo silu krajnje nepotrebno, pa čak i nad devojkama, i zavodeći svoj neki režim strahovlade.. Verovatno je biti u obezbeđenju nečeg i mogućnost "komandovanja" nekome predstavljalo sam zenit života tih ljudi, pa je to valjalo iskoristiti. O ne puštanju ljudi u fan pit sa narukvicama da ne govorim. Koja jebena glupost?!

3. U 3 navrata sam išao da kupim da jedem viršle, jedinu hranu na "Festu". Čujem da je neko kupovao i sendviče, na našoj strani, toga nije bilo. Prva dva puta sam odustao jer od ne znam koliko hiljada zaposlenih na koncertu, posao da prodaju i prave Hot Dogove dobila su dva najsmotanija čoveka u kosmosu. Da ne govorim da je red svaki put bio oko 30-50 ljudi, a da jedan od dva "mobilna šporeta" za kuvanje nije radio. Treći put sam bio uporniji jer nisam ništa jeo ceo dan, i moralo se /pa i nije baš/ nakupiti energije za cert. 60 minuta vremena je bilo potrebno obaviti tu istorijsku kupovinu. Zato je za alkose i pivopije bilo postavljeno x y z štandova, ne daj bože da neko ostane trezan. Ili je teško ako si već organizovao celodnevni festival da predvidiš da će ti ljudi trebati nešto i da smažu.

4. Sam koncert je počeo sa skoro jednosatnim zakašnjenjem.

5. Repertoar, po mom skromnom mišljenju katastrofalan izbor. Charlie, She's only 18, Scar Tissue, Snow su sve samo ne pesme za interakciju sa publikom. Nije li to smisao "koncerta"? Gde su Parallel universe, around the world, Suck My Kiss, Blood Shugar Sex Magic, Get on top.. Tja, možda su stvarno i vredni svih onih titula kojima su počašćeni na raznim forumima, Holivudski šminkeri, etc... Pod odlaskom na koncert jednog ovakvog benda, a nema smisla govoriti o veličin Peppersa, ne mogu a da ne podrazumevam jednu nuklearnu exploziju energije, kolektivnu katarzu svih prisutnih, i čuveni feeling da to mesto gde ste tada, ne postoji mesto na planeti zemlji koje može da zameni. Ovog puta, to je nažalost, barem u mom slučaju izostalo, delimično i zbog:

6. Katastrofalan odnos sa publikom. Da li ja živim neku svoju bajku kada očekujem da bend koji nikad nije svirao u ovoj jadnoj i napaćenoj državici treba da se obrati publici sa barem nekim od stereotipa tipa "Good Evening, Serbia", kako ste ljudi, whats' up, what's new in Serbia, šta god ali da stvoriš barem prividni utisak da nisi tu samo da zgrabiš pare i nestaneš glavom bez obzira. Nije to bilo koji koncert bilo kada, to su Peppersi, ljudi koji su obeležili svetsku muzičku scenu i to rade dan danas, to je bend čiji su diskovi u ovoj zemlji izvrteni milijardu puta, verovatno u "onim" vremenima ni ne sluteći da ćemo imati priliku neke od tih pesama da čujemo i uživo.. Kako god, mislim da tih par rečenica nije bilo teško "odapeti". Ovako sam ostao prazan, osećajući se pomalo namagarčen tj kao statista u nečijoj misiji koja nema nijedan drugi smisao osim ispunjenja tamo nekim ugovorom dogovorenih obaveza.

7. Organizacija odlazaka. Naravno, jasno je kao dan da je kiša napravila jednu ogromnu pometnju i prouzrokovala mnogo problema svima tamo što je u mnogome doprinelo nezadovoljstvu mnogih. 10.000 ljudi puta 500 dinara (ne računajući autobuse) je 5.000.000 dinara. Da li je bilo moguće od tih para snadbeti radnike na parkingu nekim kabanicama, sve u skladu sa poznatim najavama "najorganizovanijeg događaja ikad".. Da li su ti ljudi koji su vodili računa o parkiranju plaćeni za to, i gde su bili kada su bili najpotrebniji? Gde je bila policija? Ili su orgaizatori napravili previd pa nisu razvili scenario za situaciju "šta ako padne kiša"?.. Ili su predvideli to, pa su rekli "valjda neće"?... Katastrofa.

8. Podmetačina veka i 45 minuta kraća svirka od 2satne koja je mesecima najavljivana.
Potpisano je MINIMUM 70 minuta, zašto tako i nije prezentovano ljudima da znaju za šta daju pare? Zašto je reklamiran koncert peppersa ako je u pitanju Festival? Ako je u pitanju festival, zašto na karti piše samo RHCP i Casabian? Zašto je izašlo x obaveštenja bolestan ovaj onaj Mika Pera Žika, Nasa najavila kišu, svađa u menadžmentu, i još x priča kojih smo se naslušali ako je već to "najnormalnija" stvat što je svirka trajala koliko jeste?...

Možda neke od ovih stvari gorenavedneih deluju banalno, ali kada se sve saberu na jedno mesto, za mene lično predstavljaju sve samo ne organizaciju kakva nam je najavljena.

Pozitivne stvari:

1. Svirka kao sama svirka je fenomenalna. Tražiti zamerke u tome bilo bi idotski, Flea-ino "bassovanje", Frušanteove solaže su stvari koje su pojam za sebe, nešto najbolje od muzike.

2. Drago mi je što sam čuo Ritam Nereda, a pogotovu Edo Majka-u, obožavam kombinaciju repa i čvrstog zvuka, iznenađenje dana, rekoh već, sjajno.

3. Extra provod sa društvom, zezanje sa masom, u čekanju, pri kupovini hot-dogova, deljenje pozitivne energije sa ljudima koje sam verovatno video tad i nikad više.

Da li sam ja očekivao previše? Moguće i da jesam. Bio sam na koncertu velikih bendova i mislio sam da ću da explodiram. A ovo što sam dobio to jednostavno nije to. Da li sam lud što sam očekivao barem malo više želje od benda da izađe u susret publici sa kojom se prvi put sreće kako repertoarom, tako i ponašanjem i odnosom sa publikom..? Željom da se ista animira, ne zažali za plaćenim parama, da sa istom podeli emociju, energiju, momenat, toliko čekan i vredan?... Možda sam se i tu zajebao. Za sve postoji prvi put pa i za skroman /da ne kažem loš/ provod na koncertu benda kakav je Red Hot Chili Peppers.

'vako to beše:

1.Intro
2.Can't Stop
3.Dani California
4.Scar Tissue
5.Charlie
6.Jam
7.Readymade
8.Flea solo
9.Throw away your TV
10.Snow
11.John Solo (S.O.S)
12.Higher Ground
13.She's Only 18
14.London Calling/Right On Time
16.Flea solo (I love you people)
17.Don't Forget Me
18.Californication
19.By The Way

Bissss:

20.Give it Away

A ovako to beše u slici:

http://picasaweb.google.com/maricmilan/RedHotChiliPeppersIndjia07

Intermmezzo

2007-05-09T10:56:00.000-07:00

Ok, priznajem, mojoj lenjosti nema kraja... Koliko vremena provedem na netu, što kući što na poslu, a ne nažvrljati ništa još od "Mejdenskog" posta, stvarno je sramotno. Uvek patim za nekim maximalno motivisajućim elementima koji bi izvukli sav spisateljski talenat iz mog pera, ali ako to nije ni Toma Nikolić kao predsednik skupštine, i zvaničeno samopoklamovanje DSS-a šljamom kakav su svi normalni ljudi odavno znali da oni jesu - onda stvarno imam krizu inspiracije. Ili to jednostavno nije ništa novo.

Zato sam bio vredan i kao zahvalnicu svim dobrim ljudima koji troše bandwith da bi uploadovali svoje kolekcije koječega i delili ih po netu a samim tim omogućili i meni da se domognem nekih zlata vrednih stvari - napravio ovo: www.projectmarcuss.blogspot.com. U pitanju je blog koji već sadrži veliki deo stvari koje sam uploadovao na net, a dosta toga je u planu da se doda. Ima 100-ak filmova, par serija, nešto malo muzike, pretežno komercijalne, pa ako imate brži net i niste član anti fan cluba: "I hate rapidshare.com" - bacite oko, verovatno ćete naći nešto zanimljivo. Link šibnite ljudima od poverenja, nećete valjda da autor ovog bloga završi u ćorku. :)

Šta da vam kažem. Glavu gore, ne palite TV, izbegavajte čitanje dnevnih novina, surf po info sajtovima može biti koban po nervni sistem, i psihološko stanje, vreme je manje više takvo, da je najbolje ne znati kakvo je. Učaurite se, zavorite sva vrata za sobom i budite sigurni da dobro dihtuju. Ne dajte da vam idioti oko, pored, iza vas, a polako i nad vama narušavaju pozitivnu prolećnu karmu i vedar duh. Evo primer: :))))) :)

Za neki opsežniji session ipak ćete malo pričekati, neću da vas slažem da neki vapaji u komentarima neće ubrzati stvar. :p

Za kraj, ostavimo temu za razmišljanje. Evo ga novi predsednik skupštine:

Izabrao ga je ovaj:

Sad uzmite vaše pasoše i predajte zahtev za vizu najbližoj ambasadi.

Iron Maiden, 14.03.2007, Beograd, Sajam, Hala 1

2007-03-12T11:05:00.000-07:00

Sve je počelo krajem 80-ih dok sam još bio vrlo mlad kada su prvi zvuci Mejdena doprli do mojih ušnih školjki. Od tada pa do dan danas traje večna ljubav, malo poljuljanja sa poslednja 2 albuma, ali kao što svi znamo, prva ljubav zaborava nema, a pogotovu ona koja nam je priuštila stotine i stotine sati extravagantnog muzičkog ugođaja od kojeg nas je delilo samo jedno dugme - play. Mejdeni i ja se družismo svih ovih godina, ne baš svakodnevno, ali uvek dovoljno da ne
zaboravimo jedno na drugo.

Kulminacija našeg odnosa bejaše 04.06.2004. Konačno smo se upoznali na Petofi Čarnok stadionu u Budimpešti. Naravno, nije se imalo para za to putešestvije, najbolje stvari se uvek pojavljuju kada je finansiska situacija klimava, ali bivši mi bend se raspao tih dana i nije bilo razloga da žalim za činelu krašericu za koju se dobilo nekih 60e, taman za... Ispostavilo se jedan od najboljih događaja mog života.

Pošto se putovalo noću, noć pre toga sam malo "zaglavio" nadajući se da ću lakše da zaspim u busu, i eventualno nadoknadim neprespavano, ali naravno, ništa od toga se nije desilo. Oka nisam sklopio, u Budimpeštu smo stigli oko 7h i šetali se do nekih 18h, na stadion smo stigli ne osećajući noge, umorni, ali željni, pre svega. Seli smo na tribine, levo od bine sa sasvim solidnim pregledom situacije. Osećaj blaženstva kada sam seo i konačno opustio mišiće tela jasno je govorio da je to mesto sa kog ću da posmatram koncert. Međutim, trebalo je jedna i po sekunda govora naratora pred "number of the beast" da me demantuje, sleteo sam do terena, bacio se preko ograde na glave razuzdane mase, i vožnja je mogla da krene.. Vožnja kroz najlepše delove muzike, sebe, svojih emocija, svog bića, svog postojanja, svog srca, svoje duše i svog tela.

Naravno, škola je izučena... Kada je osvanula informacija da Mejdeni dolaze, nije bilo dilema. Karta je naručena istog momenta, nije bilo potrebno prodati ništa, samo je trebalo imati čelične živce, izboriti se sa tremom i iščekivanjem dok nije osvanuo sudnji dan..

Pošto me buraz i komša pokupiše sa posla, krenusmo put sajma. Zahvaljujući iskusnom starom asu za volanom, zauzeto je odlično mesto, lagano nađosmo parking, i spustismo se do sajma. Odmah unutra. Pored svih obaveštenja o zabrani unosa "snimača slike i zvuka" kao i digitalnih aparata, ja sam znao da će neke trajne uspomene morati da završe na mom Hard Disku, te se nisam libio da pohranim digitalca u ćega, ponajviše u predelu "međuguznom". Ako će već da ga nađe, neka se pomuči. A i ako će da pipa genitalije 30.000 ljudi, i ako će da zavlači ruke tamo odakle izlaze Braonski Džinovski Crvi, onda je zaista glupo da čovek ništa ne pronađe. Ironija je da sam najbolje fotke napravio sa mobilnim, ali nema veze, bar sam se rešio svih potencijalnih pozajmljivača digitalca.

18:15

Uđosmo unutra. Mase ni malo ni puno, sa obzirom da je tek predgrupa najavljena za 20h. Malo smo blejali na ogradi, i pošto se već poprilično mase skupilo ispred bine, odlučio sam da se upustim u "borbu za prve redove". Jebeš bre koncert koji se ne gleda iz prvih redova. Dođu ljudi posle 20 godina, ja treba da ih gledam sa 100m, ma nema šanse. Međutim, kao i sve ostalo u životu, i ovo je bilo mnogo lakše reći i pomisliti nego učiniti, prepreke su postojale, mnoge,
i pojavljivale su se sa svakom savladanom. No krenimo redom...

18:30

Prvi položaj koji sam zauzeo bio je nekih 40m od bine oko pola 7, dakle sat i po pre početka predgrupe. Sama pomisao da ćete da stojite u narednih sat i po ne radeći ništa osim što ćete eventualno da zaradite proširene vene - malo ume da demorališe. Polako počinjem da se suočavam sa tužnom činjenicom da će jedini Dickinson koga ću videti danas biti onaj od nekih 10ak santimetara, daleko ispred mene. Gužva počinje da bude nesnosna, ljudi je sve više, proporcionalno manje kiseonika. Da nije blagih naleta hladnog vazduha koji ne znam odakle i na koji način se pojavljivao, mislim da bi bilo mrtihv, garant se neki jadni astmatičar zabio u prvi red gde čami da vidi svoje idole. Moja prva busija u publici nije mogla da bude na "boljem" mestu. Sa moje leve strane grupa ljudi je posedala, kao da treba da zavrte flašu i zaigraju "masne fote" svakog sekunda. TAČNO ispred mene - lik koji ima cirka 2.05m. Bukvalno. Kakva gužva je bila možete zamisliti kada je situacija bila takva da nisam mogao da mrdnem sa tog mesta. Znate da uvek u ovim prilikama može "barem još malo" da se probije napred, ali ne... Ovo nije taj dan, ja sam 40m od bine, a ispred mene je Vlade Divac. Ne mogu da izvadim više ni telefon. Ako mogu, ne mogu da kuckam poruku. I ako mogu, to je nemoguće pročitati. Nema veze, moramo biti jaki. Mejdeni su ispred mene za 2h. Nothing Else Matters.

U jednom od mnogih očajnih napada marve iz poslednjih redova, tj besomučnog guranja
koje krene lančano, i gde jednostavno masa počne da leti na sve strane, uspeo sam da se oslobodim Vlade Divca. Bina je i dalje daleko, ali pod naletom emocija usled ratosiljanja one bandere ispred sebe, kao da mi je ispred nosa. Ko zna, ako rulja navali još koji put, možda se izborim za još koji metar. Pogotovu imajući u vidu biće koje je sada ispred mene. Lik od nekih 190cm (ortak je danas napravio divnu opservaciju: "Jebote, jesi video koliko visokih ljudi na koncertu?" - ja se apsolutno slažem, sa svojih 185, osećao sam se skoro pa kao pigmej na košarkaškoj utakmici) i skoro pa isto toliko kila, sa divnom razbarušenom frizurom od čijeg dodira sam morao da bežim povlačeći glavu unazad. Ali sve je ok, čovek je višlji od mene, i ja bi voleo da imam 190, voleo bi i da imam malo jaču kosu nego što imam, ali činjenica da je smrdeo na sve smradove ovog sveta, tu sam već imao problem. Bolji miris se i nije mogao očekivati od standardne kombinacije koju čine čizme, crne pantalone, crni dux i preko njega crna majica. Sjajna kombinacija za skupove od 30.000 ljudi u praktično, najobičnijem brlogu što uopšte nije daleko od istine jer samo brlog može da se dobije kada se toliko ljudi strpa u onu rupu. Dakle, situacija je takva, imam milion ljudi oko sebe, ne mogu da se pomerim u najbukvalnijem smislu reči, a ispred mene je najsmrdljivi čovek kosmosa. Izbeći ga pod hitno. Onda, kao sa neba da je sišao, pojavio se radnik obezbeđenja, koji se snažno gurao kroz masu sa legitimacijom visoko podignutom, i sa još dve kolege koje užurbano žure ka bini gurajući i sklanjajući sve pred sobom. Oh, i ja sam obezbeđenje, naravno. Stajem u vozić i odjednom se dešava sve o čemu sam sanjao proteklih sat i nešto. Metar za metrom, sve sam bliži bini. Ah, kakvog li blaženstva. Osuđujući pogledi me hvataju sa svih strana, ali sorry ljudi, ko da ne znate gde ste. Mejdeni sviraju, svi se borimo za isto, prvi redovi su prioritet, sva sredstva su dozvoljena... I vi bi meni uradili isto, nećemo da se lažemo. Jedna devojka koja je skontala da sam u suštini slepi putnik u toj koloni je dobacila svojoj drugarici, više šaljivo i kroz smeh: "ovaj mi ne deluje kao obezbeđenje", pa sam kulturno odgovorio: "Naravno da nisam... Ja sam obezbeđenje obezbeđenja..." Lepo se nasmejala, a ja bejah zadovoljan svojom replikom. Posle par metara ispred mene se pojavila grdosija koja je bila spremna da mi završi putovanje, pa sam se ukopao nekih 10ak m od bine.
Da mi je neko pričao pre sat i po da ću tu da završim, rekao bi mu da laže. Ko pas.

20:00h

A onda predgrupa. Sunce ti žarko, kakvog li đubreta… Sve mi je delovalo na grand i Pink.
Dobra riba koja peva, dok je sve ostalo totalno sranje. Prazno, mrtvo, monotono, bez energije, bez života, bez emocije. Naravno, sledeći su Mejdeni, pa sam svestan da moj gnev prevazilazi objektivnost, ali nijedna osim negativnih emocija u meni se ne javlja. Imajući u vidu da sam na putu do mesta na kome sam preživeo Vladu Divca, gospodina Smrada, 2 sata stajanja, razumite moj bes.

21.ooh i koji minut preko...

A onda mrak.

A onda haos.

Diže se zavesa, evo ih Mejdeni, 10 metara od mene, uvek lepa pomisao. Nova pesma, naravno. Mejdeni praktikuju da scenografiju, pa i koreografiju rade praktično isto za celu turneju. Tako je bilo i sa gorepomenutim certom u Budimpešti. Par meseci pre njega sam gledao Rock In Rio dvd i SVE apsolutno SVE je bilo isto. Znao sam da će i ovde slučaj biti isti, set listu sam znao mnogo pre samog koncerta samim tim i to da su prve tri pesme sa novog albuma. Koja glupost. Nema te 20 godina umesto da sa prvih par stvari nateraš publiku da izazove zemljotres, da 30.000 doživi vrhunac, ti smaraš. Šta, ja ću da čujem 3 pesme sa novog albuma, pa ću kupim CD posle, majicu sa "logom" novog albuma, mislim, nema šanse. Svi čekamo jedno, svi živimo za jedno, a to su stari hitovi. Trebalo je da prođe 3 pesme da bi to i dočekali. 4. stvar - Wratchild. Sve je ok, ali naravno, može to mnogo bolje. The Tropper. Sunce ti jebem. Dickinson oblači mundirsko odelo, trči po platformi na bini mahajući Engleskom zastavom. Svi smo jedno, svi ćelavci i kosijaneri oko mene su moji prijatelji, svi istetovirani i izbušeni likovi sa po 5 alki oko jedne usne takođe, njihov smrad je moj smrad, njihov znoj je moj znoj, njihova glava je i moja glava, njihove emocije su i moje... Ima nas 30 tisuća, ali smo svi jedan. I niko od nas ne bi bio nigde na planeti zemlji u tom trenutku osim tu gde je baš tad. Još 2 smarajuće nove pesme nas vraćaju na planetu zemlju. Verovatno sam subjektivan, ali u ovom slučaju svaka "nova" je sinonim za "sranje" pesma. Egoista sam, ne zanima me. Hoću hitove, i to je to.

Glas iz prologa "Number of the beast" mi reče šta sledi. I opet sve isto, skakanje, neko mi zgazio patiku koja skoro da je pala, Isusovim mukama je ponovo vraćam na nogu... Pokušavam da uslikam nešto, ali letim levo desno, kao žito na vetru. Opštu raspomamu prisutnih koristim da se manirima jednog treznog, neuduvanog i atletski građenog Maiden fana kroz masu onih koji nisu takvi primaknem do samog prvog reda. Mimoilazio sam ih kao Bojan Križaj skijaške kapije u cvatu svoje karijere. Ta daaaa! Evo ga Dickinson par metara ispred mene, raširenih nogu na dva "monitora", prevlači prstom preko mase. Uf, kako je dobro. Par metara levo Steve Harris stegnutim zubima peva text pesme, gleda masu. Ne, mislim, taj čovek je rođen sa bas gitarom u ruci. Michael Jordan je rođen da pika basket, Ronaldinjo da cepa fucu, On je rođen da bude basista, to se vidi u svakom njegovom pokretu, u svakoj okinutoj žici, u svakoj sekundi njegovog performansa. Sledi Fear of the dark. Ima li bolje pesme za izvođenje uživo u kosmosu? Nema. SVI pevaju čuveno horsko "Ooooooo" u ritmu pesme, ruke su u vazduhu, svi smo to gledali na njihovim koncertima x puta, svi smo urlali taj deo u svojim sobama, sada smo mi ti koji čine tu pesmu pesmom. Minijatura, savršenstvo. Slede Run to the hils i Iron Maiden. Divljam, skačem, vrištim, urlam, mašem rukama, nogama, srećan kao niko. Tad u tim trenucima, vaš život dobija pun smisao. Materijalizuje se svet oko vas u nešto što bi vi voleli svet da bude.

Sve što želite u tom trenutku - imate.

Kao neminovna posledica tog divljanja i svih navedenih radnji, ooogromnim brojem ljudi u Hali, blizini bine, reflektorima, i najužarenijem delu mase koja je najaktivnija a samim tim i najviše vazduha troši hvatam sebe kako u par navrata moram da zastanem da dođem do kiseonika pomišljajući da nije nemoguće da se onesvestim. Ali ne vredi, setim se šta sam sve preživeo
u borbi za prvi red, i jasno je da neću to sebi dozvoliti, ne sad.. Malo odmora, pre bisa.

A kao bis, prva stvar - 2 minutes 2 midnight. Dosta mi je skakanja. Raširio sam ruke, zabacio
glavu unazad i prepustio se masi. Katarza. Lepo mi je, neopisivo mi je lepo. Mirujem, a opet, iskočio bi iz kože. Drugi deo pesme me ipak tera da iz nokta na malom prstu desnog stopala izvučem još koji promil snage, još koji put poskočim. A onda, sve što sam čekao. The evil that man do.

Umoran, iscrpljen, dehidrirao totalno, JA?

Slagao vas neko.

Skačem kao kengur, i opet vrištim, i pevam, pa se jednostavno derem, u meni je toliko pozitivnog da postoji realna opasnost od explozije. Kako se pesma završila, jedino što u mom telu radi je mozak, jedino me on drži na nogama. Polako počinjem da krećem ka "spoljnom svetu", ka vazduhu. Počinje Hallowed by the name, stajem tačno naspram zvučnika, i po prvi put osećam moć ozvučenja. Udara bas bubanj, organi se pomeraju, razdeljak na glavi prelazi na drugu stranu. Poskočio sam još koji put, otpevao još koji refren, i to je to...

So Long Maiden, nadam se da ćete do sledećeg gostovanja napraviti manju pauzu od 20 godina. "Some fuckin football stadion" se podrazumeva, kako reče Bruce...

Mrtav sam. Mrtav. U meni nema tečnosti, nema ničega, nema hrane iako sam jeo dva puta tog dana, postoji samo želja za nečim tečnim i svežim vazduhom. Masa stoji i vrišti, čekajući drugi bis, a meni ih žao, pošto su šanse da to dočekaju nikakve. Na izlazima mini Hejsel, postoji evidenta želja prisutnih da se obori svetski rekord na vremenu provedenom u napuštanju hale posle nekog koncerta. Ako je nešto mana koncerta to je mesto održavanja. Samo debil posle ovog pomora može da organizuje sličnu manifestaciju na ovom mestu. Tu je obezbeđenje, celokupna konstrukcija se drma, sve se raspada. Srećom, izlazim napolje čitav i udišem svežeg vazduha, što mi donosi radosti odprilike kao prosečna linija koke džankiju u krizi. Dolazim malo sebi, skidam sa sebe majicu, nakvašenu sa telesnim tečnostima barem par stotina ljudi, iscedio sam sa nje sasvim solidnu baricu, i uputio se ka eventualnoj Oazi... VODEEEE!!! Kada sam naleteo na istu, sručio sam litru za nekih 30-ak sekundi + pola litre neke uboge "narandže" za gustiranje.

A onda u kola. Uz odvratni sajam, i malu zamerku na zvuk koji se mnogo bolje čuje sa strana a ne sa sredine srećan sam što sam uspeo barem jedan dan svog života u zemlji Srbiji da proživim BAŠ ONAKO kako bih ja voleo. Bio sam Evropa ta dva sata, bio sam svet, bio sam kosmopolita, bio sam domaćin jednom od najboljih bendova u istoriji muzike, bendu koji slušam skoro ceo život - bio sam Iron Maiden.

Sve sam to bio, a zahvaljujući sećanjima na ove momente biću srećan večno.

P.S. Dosta slika sa koncerta možete naći ovde:

http://picasaweb.google.com/maricmilan/IronMaidenInBg14032007

Obično cepidlačim, ali sam stavio i par mutnijih, išlo se na kvantitet. Ima par sasvim solidnih, pogotovu sa obzirom da je većina onih sa kojima sam zadovoljan slikana mobilnim telefonom. Kada gledate slike u galeriji, imate sa desne strane opciju "download in full size" - da bi kinuli sliku u punoj veličini...

Ode 2006, dođe Božić Bata, ode Veliki Bata...

2007-01-02T06:22:00.000-08:00

Anketa, ukoliko niste lenji, poželjni odgovori u komentarima:

Nova godina za mene predstavlja:

1. Novu šansu, priliku da promenim neke stvari, sa nekima da krenem od početka...
2. ALKOHOL BRATEEEE! IMA SE ODVALIM!!!
3. Izvanrednu priliku da se unezverim od Sarme, svinjetine, i ruske Salate.
4. Opuštanje od naporne godine, svi su veseli i pozitivni i to mi prija.
5. Dan kao i svaki drugi.
6. Prilika da na ulicama grada osetim atmosferu u Vukovaru u trenucima najgorih borbi. Ok, nema kratera i ruševina, osim onih u mozgu i bubnim opnama.

Ja glasam za stavku 5, pa bi to bilo to o tome.

Incognito

Zajedno sa odlaskom dve tisuće i šeste otišao je iz naših života i Veliki Baja Brat. Sve nas je ubacio u mixer veliki podlac, gledali ne gledali, neminovno smo postajali deo te priče. Dođe ti neko na gajbu - "aj pusti velikog brata", u društvu se priča o Velikom bratu, koleginice na poslu - "aj pusti velikog brata", u novinama svakodnevni članci, Scandal i Svet ne propuštaju prilike da između picine dlake koja viri iz nečijeg minića ko je šatro "poznat" i oznojane Miške neke kobile na tezgi u nekoj Švajcarskoj diskoteci, naprave specijale posvećene ovom megalomanskom fenomenu.

Kuča velikog brata, obožavam ovako veseo enterijer, voleo bi da mi ovako izgleda dnevna soba

Jedini veći fenomen od samog Velikog brata je pobednik istog. Ivan Ljuba, povučeni momak, kulturan, obrazovan, ne loče, ne psuje, ne sisa voćke u trenucima raspusta zdravog razuma ili pak njegovog najiskrenijeg oblika... Dakle, totalno "out" sa aspekta profila velike većine onih koji imaju toliko vremena, živaca i para spremnih za trošak glasanja za svoje favorite. Srbija u malom, ravnomerno podeljena u psihe svih ostalih članova kuće za divno čudo prođe kao poraženi. Golijat izvisio ponovo...?

Dobar predznak pred izbore ili nešto drugo, u svakom slučaju, lepo je pobediti "ih" ovako "zvanično", gde je ama baš svako imao pravo izbora pod uslovom da ima mobitel. Ostaje večita dilema, šta li je uticalo na ovakav trijumf i ko mu je najviše kumovao,
Srpska elokvencija i dobar ukus (čitaj: razlikovanje seljaštva, idiotizma, i totalnih kulturoloških invalida od osnova zdravog razuma) ili pomamljene tinejdžerke opijene zgodnim i simpatičnim momkom.

Nego, poseban uspeh ovog bloga predstavlja činjenica da kad u Google All Mighty ukucate "vas pojam zivota" na sjajnom cetvrtom mestu nailazite na mesto na kom ste vi sada. Alo ljudi, 4. mesto od ziliona triliona sajtova, pa mislim, moraću češće da žvrljam. :)

Ako bih morao da sumiram proteklu godinu, kroz najbolje i/ili najgore stvari na ličnom nivou, bila bi to teška zadaća. Najgora stvar koja mi se desila je verovatno ta da sam mnogo više vremena u njoj proveo baveći se poslom, a ne samim sobom. Klasična situacija kada posao počne da vas radi više nego što vi radite njega. Doduše, vreme koje mi ostaje da se bavim samim sobom ne koristim na pravi način (delimično) pa je pitanje koliko su to osnovane žalopojke. Ako je nešto pozitivno, to je konačno ratosiljavanje nekih finansiskih repova, i mogućnost same pomisli na veće inveticije od par stotina jura znajući da nisu nemoguće. Sve u svemu, valjda je dobra
stvar ta, što se teško sećam loših stvari u 2006, pa da ne čačkam mečku, možda nešto i iskopam iz škrinje zaborava. A da, posle mnogo vremena, konačno sam video vodenu površinu veću od Dunava, no i o tome ste imali priliku da čitate ovde, pa da ne davim.

Elem, u novoj godini želim sebi, pardon, u novoj godini valjalo bi mi da odradim neke stvari koje nikako da se nakanim da odradim a čekaju mnogo više nego što bi smele. Shame on me, ja znam koje su. Vama želim sve što vam je potrebno, u skladu sa zaslugama, mislim, mora da postoji neka ravnoteža, ne može svako da ima sve...

Pogledajmo u budućnost, idealan kraj 2007:

- Srbija prvak Evrope u basketu
- Fudbalska Reprezentacija uzela medalju na EURO 2007
- Ugašena TV Pink
- Vojvodo Vojo ponovo štrajkovao glađu, ovoga puta uspešno
- DSS-a nema u novoj Vladi
- Zabranjeno objavljivanje kurira i pressa, glavni urednici krivično gonjeni i osuđeni
- Legija osuđen na 17 kazni od 40 godina (trenutno maximalna kazna)
- Marić Milan ima 50% veću platu u odnosu na kraj 2006, položio vozački ispit, posetio Italiju svojim kolima i uživao u prizorima Milana, Rima, Venecije i Firence, srećno se zaljubio, uzvraćeno naravno, kupio svoje sopstvene bubnjeve i sa svojim bendom odradio prve nastupe, uspešne - još pitaš.

Dosta, nek ostane nešto za 2008.

Eto, "umorih"!

Idem sada doma, blagosloven bio posao na kom mogu ovoliko da kuckam.

Do sledećeg pos(š)tovanja...

Voooooolimooo te, otadžbino naaaaašaaaaaaa.....!!!

2006-11-14T16:44:00.000-08:00

Beše to zajebano vreme... 2 nedelje pre polaska sam saznao da mi je 3. jun neminovan datum polaska na odrađivanje duga otadžbini... Bio sam muško™, nisam hteo da budem prvi koji niiije otišao u vojsku i tako propustio jedinu pravu šansu da zaista "postane muško", odlučio da se ne zajebavam sa civilanom, život je tada tekao tako da mu je jedan time out van njega samog bio i više nego potreban... Dosadni stražarski dani, neograničeni višak slobodnog vremena i inspiracije koje je za ovaj text bilo toliko da sam mogao da izvozim zemljama istočne Evrope, kao i jedna Nokija 3650, moj verni prijatelj, Comrad, saborac i drugar u tim vojnim danima - svi oni su krivi za ono što ja sada iznosim pred vas...

Text inače objavljen u lokalnom Magazinu "Spin" i to na 2 od 100 dragocenih zarazno mirisnih masnih strana pod nazivom "Otadžbina te zove... Ponesi rukavice"

"Relativno kasno sam saznao da vojska SiCG računa na moj doprinos od juna 2004. Toliko kasno da udariti "krivinu" na taj poziv barem do septembra nikako nije bilo moguće... A da budem iskren, pre bi i otišao nego da ljude iz vojnog odseka molim za bilo sta. A i nemam jagnjiće, viskiće i ostale argumentiće potrebne za povoljan ishod pregovora.

What the hell, pomislio sam. Želeo sam da provedem leto kući, ali onda sam se setio da sam poslednjih 8 proveo u Staropazovačkom parku, a najveća vodena površina koju sam video za tih 8 godina bila je Inđiski bazen.

Elem, stvarno nisam imao problema sa onim malim plavim papirčetom koji mi je na prevaru uručen umesto paketa u pošti. Nisu me zeznuli, čisto da se zna, znao sam po šta idem... A na njemu: "Otadžbina te zove!" Mene? Kakva čast! Dalje: "Odazivanje na ovaj poziv niko vam ne moze uskratiti" Eh, ovde je već i sarkazam nepotreban? Ali ipak: Zamišljam scenu kako trčim na stanicu, a vojna policija je u poteri za mnom, ja dolazim do autobusa, oni me hvataju, ja se otimam, grebem, vičem: "pustite me, moja otadžina racuna na meneeee, kako da postanem čovek ako ne odem u vojsku?!", a oni pomamljeno urlaju u ritmu udaraca pendreka u moja leđa: "E nećeš u vojsku, neceš, neceš, neceš!"...

Dakle, odlazak u "Jna" sam primio, žargonski rečeno, "opušteno".Imam stvarno bolesnu maštu, neograničeni sam optimista, a moć autosugestije sam usavršio do te mere da ću uskoro davati časove iz iste materije, a prvi polaznici biće mi samoubice razočarane u život koje će posle tretmana pomišljati šta ih je nateralo na zle misli jer su oni zapravo bezgranično srećni ljudi. Zamišljao sam doživotne prijatelje, vikende kući (klasičan vojnički egotrip: vas nema-svi brinu, vi dodjete-svi srećni), pucanje iz topova, provod sa "klasićima"... Ali esencija ovog texta nije u tome šta sam zamišljao, već šta sam dobio...

Ležeci u krevetu par dana pre polaska, san mi se teško navlačio na oči. Uzbuđenje, radoznalost pre svega. I tako, noću, dok bi skazaljke na satu pokazivale latinično slovo L, samo bih se trgnuo iz misli, izbezumljeno bi pogledao u prazan prostor i pomislio: 9 meseci. Ponovo: 9 meseci. Eeeeeej, 9 meseci? Pa to nije vikend na kampovanju, 7 dana na planini, 10 dana na moru, pa ni 2 meseca kod tetke u Americi. To je lepih, dugih 9 meseci... To je leto, jesen i zima... To je prvo polugodište, raspust i dobar deo drugog... To je sunce, kiša, i sneg... To je zeleno, žuto i belo... To je jedan jako dosadan i dug dan i njegovih 270 braća blizanaca... Za šta? Za jedno veliko nista. Objasnjenje sledi.

03. 06. '04 u 17.56 minuta stigao sam na ciljno odredište: Lađevci. Selo koje je toliko da u njemu nema nijedne raskrsnice. I nije baš Las Vegas, zar ne?
Ipak, dobio sam šta sam tražio: čistu posteljinu, redovno kupanje, i starešine neiskompleksirane brojem linija kako pravih, tako razlomljenih na mestima predviđenim za činove.
Daleko od toga da je raj, ima nešto i u mojoj skromnosti. Uveseljavalo me je to sto sam znao da je na većini mesta mnogo gore, ali nikako ne možete biti srećni što ste između 2 logora dospeli u onaj gde su metode mučenja malo suptilnije. Uveseljava(la) me je čak i činjenica što još niko nije izmislio način da zaustavi vreme, te sam svake sekunde bliži povratku kući. Skroman, kažem vam...

Kada stignete u vojsku besomučno počnu da vam pune glavu skraćenicama... Sdo (suvi dnevni obrok, hrana koja bez tecnosti jednostavno NEĆE kroz grlo) Vtr, dd, pdd... Ali jedna se izdvaja: gsp. Generalno spremanje prostorija. Da ne verujete kako to "prostorija" može da bude širok pojam i da u isto vreme označava travnjake, piste, betonske povrsine... Ma sve što vas okružuje zaključno sa ogradom koja označava granicu aerodroma sa civilizacijom. Ni prvi deo skraćenice "generalno spremanje" nije postedjen multiplog znacenja: košenje, čišćenje, mazanje, guranje, farbanje, odnošenje donošenje, odnošenje donošenje (baš tako, dva puta i to ponekad istih stvari?)
Neverovatno je da tek u vojsci shvatite koliko ste u stvari "svestrana" ličnost...
Naravno, maler kakav ja naravno jesam, nije mogao da ne dođe u vojsku 4 dana pre proslave "40 godina aerodroma". Odmah po dolasku, stekao sam 2 sjajna prijatelja: drugaricu Metlu, i druga Ašova. Super smo se družili tih dana, niko nije mogao da nas rastavi... Ako dodam da ne umem da se štedim pri tim akcijama i svaljujem svoj deo posla drugima, kičma mi je prvih par meseci ličila na prokuvanu špagetu. Zamislite kada je najlepša stvar koja može da vam se desi oko tih radova činjenica da ste svesni da nešto što radite ima svrhu...

Pomislio sam da će mi ako izbije neki rat dati metlu da sa njom ratujem. A nekadašnja propaganda po kojoj smo npr pobedili nato bi objavljivala naslove tipa "Srpska vojska POČISTILA neprijatelja"

U pauzama tih radova sam imao i obuku. Naravno, pošto sam onu građevinsko-ratarsko-poljoprivredno-botaničko-fizičku završio sa najvećom ocenom. Ukratko,moja jedinica je raspoređena na bofors. To vam je protivavionski top, zadužen za gađanje ciljeva u vazdušnom prostoru. Ti ljudi su vas čuvali za vreme nato agresije i poskidali ona 72 aviona. Za neupućene: slagali su vas, ali samo za jedan broj. Tu sedmicu ispred.
Izdvajam tri paradoxa: prvi je taj da nas je nato bombardovao sa visina do 10000m a moj topic ima domet 3700? Ako kojim slučajem i siđu dotle, verujem da imaju avione brže od naših granata. Paradoks drugi, prešao sam nekih 10% materije vezane za obuku na tom topu. Pa nisu oni krivi sto je bilo onoliko posla. A paradoks treci je taj da METKA jednog nisam opalio iz tog topa. JEDNOG! Ej, nisam ga ni video! Ne znam ni zvuk kakav je... Ne znam ni kako to izgleda... Mislim, nije to bog zna sta, to je samo razlog sto sam doveden ovde...

Onda će ponovo doći neko bombardovanje i ja i ljudi obučeni kao ja treba da vas brane... "Ne bojte se! Puška je zakočena...!"

To vam je kao da odete da polazete vožnju automobila,a oni vam kažu za samo prvu i drugu brzinu. Ili vam pokažu gde je gas, ali ne i gde je kočnica. I onda vam daju da vožnju vežbate na helikopteru.

Eto, čisto da znate gde vam odlaze pare od poreza...

Odlazio sam kući, i ljudi bi me pitali: "pa kako ti je?..." Kako mi je? Pa probudite se u pola 6. Samo se probudite. Možete posle toga da se bacite na bilo koju od vasih omiljenih zanimacija, uvalite se u omiljenu fotelju, gledate omiljeni film ližete sladoled, pijete omiljeno piće... Ne vredi bre ljudi... U pola 6 se i sunce mrzovoljno vuče po nebu... Pola 6 nije vreme za ustajanje. Pokvari vam maštu, zaboravite na sve, kad god sklopite oči, priviđaju vam se jastuci... Od silnog umora, imao sam hobi tih početnih dana - ležanje u krevetu. Ništa, samo ležanje i buljenje u šperploču kreveta iznad mene. Posle sam usavršio hobi lepeći slike na pomenutu šperplocu. To je tek bila zabava...
Onda odete na večeru, jedino o čemu maštate u pauzama između onih jastuka. A tamo vas sačeka tanjir sa dva kuvana jajeta u njemu. Pa ljudi, ja ne volim kuvana jaja. A i da ih volim, usled ovolike gladi pojeo bi ih 20. Na zapadu bi se u zatvorima žalili zbog izgladnjivanja, tužili bi se i dobijali milionske odštete. A ja nisam mogao da dobijem repete. Naravno, smazao sam ona dva. Nisam u vojsci počeo da pijem, da se drogiram, ni da pušim kako to obično biva. Ali, eto, počeo sam da jedem kuvana jaja. Izgleda da svako negde padne...

Za sve te silne muke kao so na ranu vam dođe vojnička plata. Pažnja: 309 dinara. Prvo sam hteo da je u znak bojkota demonstrativno iscepam svaki put kada je dobijem, ali sam se setio da to i ne bi izazvalo neke promene u vojsci SiCG, pa sam odustao. Odlučio sam da umesto bojkota pojedem jednom mesečno 25 ćevapa, šopsku salatu i koka kolu u kantini. Posle sam bio jako zadovoljan tom odlukom.

Posle već nekih 4, 5 meseci u Vojsci (ajde, nazovimo TO tako) ne radite ništa. Dođu novi, kao i svi mi kada smo došli, kao pali sa marsa, preuzimaju većinu dužnosti onog GSP-a sa pocetka price na sebe. I onda ne znate sta da radite. Od dosade, naravno.

Cilj ovog texta je pre svega da vas kao čitaoca malo zabavi, eventualno nasmeje. Ali i da vam malo dočara gde vam sutra ide sin, drugar, ili dečko i šta ga tamo čeka. A čeka ga broj. Najobičniji zatvorski broj. Bezbroj mahom nepotrebnih radnih akcija. Postaje rob, jeftina radna snaga koja za 4 eura mesečno ne sme da kaže neću i ne mogu. Čekaju ga žuljevi na rukama, neispavanost, gladovanje po nekad. Vojnik je u vojsci SiCG poštovan kao i Jevrej u 2. svetskom ratu.

Konačno, postavlja se pitanje, kome sam ja tamo potreban da popunjavam vazdušni prostor? Zašto vise draga gospoda koja na dnevnim prenosima skupštine kidaju jedni druge poput lešinara, a zatim se u pauzama grle kao pijanci na svadbama konačno ne počnu da donose neke pametne odluke, osim kako sebi da dignu plate na Evropski nivo, kada vec nama ostalima nije suđeno. Verovatno će tema vojske da stigne na dnevni red kada i njihovim sinovima počnu da stižu plave koverte...

Svi gore navedeni primeri navedeni su da naznače besmisao, uzaludnost i tragikomediju priče zvane vojska kod nas. Kada se vratim, i ljudi me pitaju za sta sam obučen, necu umeti da dam odgovor. Mislim, umeo bi, ali iz poštovanja prema sebi ne bi mogao. Kako da kažem nekome da mi je vojska uzela 24. godinu života, a da sam u njoj obučen za - ništa. Vojnik? Pa ok... Pucao sam dva puta iz puske... Ali sam zato besprekoran moler, građevinac i baštovan...

Da se razumemo, ja protiv vojske nisam. I ovako vodimo kojekakve ratove svake prestupne godine. Nisam neki preterani patriota, jer moja zemlja za ono sto mi je dala za moje 24 godine više od navijanja za nju u sportskim takmičenjima nije ni zaslužila. Ali ne daj boze, uzeo bi jednog dana pušku u ruke cisto da bi odbranio svoje i sebe, pa mi je potrebno neko malo predznanje. Eto, moze se reci da sam taman toliko i dobio.
Cisto da me ne pomešate sa onim "buntovnicima bez razloga" i zakeralima: ja svoje odrađujem pošteno, i da se malo i pohvalim, više puta sam pohvaljivan i nagrađivan "za primerno ponašanje i vladanje i zavidno znanje, veštinu i umece iskazano za vreme obuke", te sam zaslužio i unapredjenje u viši čin, taman toliko da budem onaj koji ostaje u kamionu, kada se razvodi straža na -15... Znači protiv vojske nisam, ali protiv onakve kakva je kod nas jesam. Jesam protiv eksploatacije mog života, jer ga imam samo jednog. Na 5 minuta, a kamoli na 4,5 meseci koliko cenim da u ovih 9 ima viška...

Sta reći na kraju? Zaključak i nije toliko neophodan osim da kompletira formu pisanog teksta. Nije, naravno, sve ni toliko crno. Ima i nijansi ružičaste na ovom vojničkom pastelu... Doduse, koliko ružičaste moze da bude na slici na kojoj je mrak? "

Srpsko nebo nikad nije bilo bezbednije dok je druga baterija dvesto osamdeset petog artiljerisko-raketnog diviziona vodila računa o njemu...

Pozdrav saborci, bilo mi je zadovoljstvo ratovati sa vama...

Ne vara te vid! "Ptica uživo" više nema!

2006-09-09T02:48:00.000-07:00

Poštovanje, verni posetioče ove pustare...

Verovatno ti je dosadio susret sa tupavim pogledom onog goluba pri svakom kliku na ovu adresu, no toliko je stojao na vrhu strane da je verovatno i tvoj dosadio njemu, krajnje je vreme bilo da ga spustimo malo niže... Inače, verovali vi meni ili ne, pomenuti glavni akter prošlog posta (isti onaj!) u više navrata je pokušao da uzurpira moj životni prostor. No, poučen iskustvom i srećnom okolnošću da mi isti ovog puta nije leteo direktno u glavu pola sekunde pošto sam otvorio oči posle sna dugog 3, 4 sata, mnogo sam lakše izlazio na kraj sa uljezom.

Šta se sve desilo u međuvremenu?... Mnogo toga. Naši fudbaleri (o kojima je i jedan od prvih postova na ovom blogu koji sada liči na jednu finu dvadesetpetoredovnu tragikomediju) pokazali su koliko su istinite priče o "sjajnom duhu, neviđenoj atmosferi, i prisutnosti one musketarske - svi za jednog jedan za sve" u našoj ekipi. Posle prvog poraza naših od, po igračima, 36 puta jačeg protivnika -Holandije, sve se raspalo kao kula od karata.. Kežmanu, koji je imao 3 kontakta sa loptom a 4 puta pao preko iste nije bilo jasno zašto je zamenjen na poluvremenu. Sveti "Savo", kapiten, primer i jedan od najiskusnijih, kapitenski je pobegao posle utakmice izbegavajući da da izjavu svetskim novinarima. Nikako mu nije bilo jasno zašto je izmenjen, kada za razliku od onog prvog on NIJEDNOM nije pao preko lopte?! Ognjen Koroman koji NIKAD nije bio standardan reprezentativac, smatrao je da je Svetsko Prvenstvo pravo mesto za rešavanje pitanja od Svetskog značaja - "zašto on nije igrao od početka" jerbo su mu se u pomenutoj utakmici poklopile kockice i položaj zvezda u svemiru, pa je bio jedan od boljih na terenu. Pošto su naši vrli fudbaleri na ovaj način utemeljili već fenomenalnu atmosferu veštački oformljenu zarad čudnog spleta okolnosti po kojima smo otišli direktno na svetsko - nagrada je usledila već u sledećem kolu u vidu torte od fudbalera Argentine na kojoj je bilo ravno 6 svećica... Barem nije bila "petarda", stvarno gore zvuči "petarda" od bednih 6-0. Sve u svemu, Srbovanje na delu.

Zvezda nije uspela da prođe slavnoga Milana u borbi da uđe u Ligu Šampiona, ali je uspela da u svoje redove dovede Ailtona koji je pre samo 2 godine bio ubedljivo najbolji strelac-igrač Nemačkog prvenstva, jednog od najjačih u Evropi. Hvala Piksi.

Što se politike tiče - ništa novo. Kosovo smo izgubili odavno, ali izgleda da će oni najpametniji, na najvišim položajima naše državice - poslednji to da shvate. Naravno da bih voleo da grešim, ali logika je prosta: svetski zvaničnici idu po svetu i govore da "Srbi treba da budu spremni na sve", gdin Marti Misterija Ahtisari nam je lepo predočio da smo "krivi kao narod", i time nam po kratkom postupku izrazio odnos snaga na terenu ne u ovoj utakmici nego u svim koje smo odigrali u poslednjih 15 godina. Opaki Naši naravno "neće da priznaju nikakve odluke koje će Srbiji da povrede Suverenitet i teritorijalni integtritet"... Zvuči vam poznato? Slutite li moguće rasplete? Samo se nadam da nećemo opet da pobedimo nato, još jedna takva pobeda i biće mi ih dosta za ceo život, od tada pa na dalje, pristajao bi na poraze u svim mogućim varijantama.

A zahvaljujući "najvećem pobedniku od svih", onom što je nedavno otegao papke u Haškom stacionaru, ja sam more do pre 20-ak dana video jednom u životu. Ponuda da se nastanim kod drugara u Budvi koliko želim po ceni od 0 evra dnevno bila je i više nego primamljiva te ne mogoh da odolim zovu velikog plavetnila i otisnuh se putem Budve...

Zarad 25 godina hibernacije sa jako retkim izletima van teritorije drage mi Pazove, sam put mi je predstavljao malu avanturicu. Ubacih u uši dan-pre-mora-kupljeni mp3 player i prepustih se upoznavanju zemlje u kojoj živim 25 godina ali se nikako ne može reći da smo se poznajemo onoliko koliko bi ja to želeo. I prođe put lepo, 12 sati koje nisam osetio.

Da rezimiram "ukratko": Budva beše krcata tih dana, tj sredinom avgusta. Šetalište pored mora uveče skoro da nije prohodno u udarnim terminima, oko 22h, ali lepo je videti gomilu ljudi znajući da su svi tu radi iste stvari, zbog odmora, i provoda. Već treći dan posetio sam 2 drugarice u Igalu, pa da i tu spomenem impresije.

Igalo je za Budvu kao Stara Pazova za Beograd, jedno obično selo. Naravno, govorim o priobalskom delu i provodu uz isti. Nigde nisam video više kafana, pevaljki, zastarelih enterijera po ugledu na look 80-ih na jednom mestu nego za to jedno veče tamo. Plaža na kojoj smo bili je plaža na kojoj sam bio i '98, apsolutno NIŠTA nije drugačije nego tada - suvi beton, prljava tj mutna voda i stene pod vodom koje su mi podarile barem 5, 6 ožiljaka po nogama (održavate se na vodi, i onda jednostavno šutnete u nešto). Barem neki mini bar da postave u centru pažnje, malo bi urbanizovao i oživeo prostor, ovako - smešno. Prošetali smo i do Herceg Novog, impresije su malo bolje, ali Budva je, po mom skromnom mišljenju, pojam života za oba mesta...

Zato sam 2 dana posle udahnuo malo Evropskog daha posetivši Dubrovnik na jedan dan... Ako ikada budete išli tamo, jako bitna stvar: koliko god da ste spremili para, pomnožite tu cifru sa tri. Mi smo bili tamo nekih 5, 6 sati (bez puta), razmenio sam 10e koji su mi trajali 10 minuta a ostao sam i gladan i žedan i željan barem 3 kugle sladoleda. Sve je papreno skupo, npr penjanje na "gradse zidine"™ je 9 eura. Ulice su krcate. Hrvatski nisam čuo za svo vreme tamo, sve vrvi od Italijana, i turista sa svih strana sveta, od Amerikanaca, do Kineza, Japanaca i sl... O lepoti Dubrovnika da ne trošim reči, reći ću samo da će Hrvatski turizam još dugo biti pojam za naše bivše sudržavljane..

Posle 9 celih dana tamo, vratio sam se doma pritisnut radnim obavezama i promajom u novčaniku. Sve u svemu mogu biti zadovoljan, posetio sam dve države :), podigao listu posećenih na 4 (who 's th'a man) i jako bi voleo da već sledeće godine zaokružim tu cifru na moj srećan broj nekim izletom do Italije, recimo...

Vama svima pozdrav, i obećajem manji vremenski interval do sledećeg javljanja nego što je to bio slučaj sa ovim sad.

Peace Out :P

"Ptice" uživo

2006-06-23T05:19:00.000-07:00

Spavam... Budi me neka čudna buka, čudan zvuk... Otvaram oči i gledam goluba kako mi leti direktno u glavu. Brzinom mungosa navlačim jorgan preko glave. Dovoljan signal za moje znojne žlezde da se puste u promet. Hladan znoj lije sa mene, čaršav se sav stapa od istog, brišem lice jorganom. Ne smem da skinem jorgan sa glave. Ne smem. Šta ako mi stoji na stolu pored koji mi je pola metra od glave i gleda me ne pomerajući se? Poznato je da je iščekivanje problema gore od samog suočavanja sa istim. Skupljam polako hrabrost i spuštam jorgan ispod nivoa očiju. Tačno naspram kreveta (gledajući kao da sedim na njemu, a ne da ležim) ovaj stoji na nameštaju. Razmišljam šta da radim i odlučim se na najhrabiju moguću varijantu. Povlačenje, naravno. SA čaršavom navučenim preko sebe, do samih očiju, polako se povlačim ka vratima u čučećem položaju. Vrata su levo od kreveta na kom sedim, a na zidu desno od kreveta je prozor. Skoro pa puzeći dolazim do vrata, i malo sam opušteniji jer me samo zatvaranje vrata deli od udaljavanja sa mesta horora. Ipak, odlučujem se da proteram uljeza. Kada se udje u sobu, odmah je ispred vrata regal (vrata su skroz levo na "ulaznom" zidu). Naslonjen na nameštaj stoji moj rodjendanski poklon - hokejaška palica, kao stvorena da malo čačnem intrudera. To sam i uradio, gurnem ga malo, ali on sleti samo na nivo niže. Čačnem ga opet, on se popne na sledeći nivo nameštaja. Cool rekoh, sada neam gde. Opet ga čačnem i on odlete i stade na prozor od prozora kroz koji je ušao. Hm, zajebana situacija. Ako krenem na njega, brži je - u slučaju kontranapada stiže do mene pre nego li ja dođem do vrata. Igram na sigurno, odlučujem se za paljbu sa distance iz svih raspoloživih oružja. Neko bi rekao kukavički, ali nisam ja taj koji ima krila. Hemiska - promašaj. Papuča leva - promašaj. Papuča desna - promašaj (i za malo izbegnut lom čaša ispod). Čarape, spojene - promašaj (ne, ovo nije bio "hemiski" napad). Majica vezana u čvor da bolje leti - BINGO! Ušljivi uljez napušta MOJE gnezdo... Sklanjam posledice artiljeriske paljbe, zatim ležem da spavam. Ne mogu da zaspim, sve mislim ušao je još jedan koji stoji negde u mraku i čeka da zaspim pa da mi se iskenja po glavi...

Narodski rečeno, usr'o sam se ko grlica. Ali ko zna, maybe she felt the same way :)

Rasparčarapavanje

2006-05-22T11:27:00.000-07:00

Primećujete li nešto čudno na gornjoj slici?... To samo ovi "gore", naša braća, naš neraskidivim nitima, pupčanom vrpcom vezani bratski narod sa onima "dole", šiptarima, destruktorima svega našeg na području Kosova i Metohije - slavi tamo neku nezavisnost. Ko tu koga zajebava, pitate se vi, ništa strašno, pitam se i ja isto... Deluje mi da je samo jedna strana trpni objekat, as always. Crnogorci dobili nezavisnost, Šiptari če dobiti Kosovo, mi ćemo dobiti počasnu 1549-u redukciju državnih granica.

Ako ikada budem deo društva u kojem je merilo kvaliteta "u koliko si zemalja živeo" - definitivno ću da budem glavna faca. Promenio sam čak 4, iako nisam prešao granicu prilikom menjanja bilo koje od te 4. Dok sam ja mirovao, granice su se menjale, sužavale, smanjivale, a juče, 25. maja 2006 godine bio je dan kada su napravile novi korak opasavši nam se kao omča oko vrata, i čini se da smo mirni, i da dalje nema, jer ako nam se suze granice još malo, nema nam kuda nego da ispadnemo van okvira istih. Pa ok, ako ne postoji bolji način...

Kada sam legao sinoć, upalih na TV-u sleep mod, natempirah 15 minuta i stavih na satelit Crnogorske Televizije sa namerom da me program uspava, mada je efekat bio totalno drugačiji. Pršte vatrometi na sve strane, ljudi, vrište, slave, urlaju... Čujem histerično vrištanje/ciktanje nekih klinki (znate ciktanje, tipa tinejdžerka srela Rikija Martina u doba kada je "uno dos tres" harao planetom, i izbezumila se) i pitam se, zna li ona zašto cikće, i uopšte pitam se, o čemu se tu radi?

Dok tamošnji narod slavi, naša vlast plaća njihovim "državljanima" da odlaze iz Srbije na izbore, oni se ponašaju kao da su se ratosiljali džaka punog govana koji su nosili na leđima veeeekovima, a mi se ubišmo da sačuvamo status tih govana, ma po svaku cenu. Ne pitamo šta košta. Jebote, jesmo idotska nacija.

Daleko od toga da sam neki preterani patriota željan etnički čiste države Srbije, makar po cenu užih granica, ali pravila u modernom svetu su jasna, što si manji, to te veći više karaju. Mi smo poodavno "oblaznuli", ali verovatno će se opet naći neko, negde, nekad, sa nekim interesom ovde, a ne ostvariti svoje planove na području naše zemlje, je ozbiljan problem za iole sposobnog stranog političara. Davno smo izgubili privilegiju da se pitamo kako protiv toga, ostaje nam samo da se nadamo da do toga u budućnosti ne dolazi... Sa te strane, ostaje žal, za nečim što smo nekada bili MI u odnosu na nešto što smo Mi danas, ali kakvi smo, takvi smo, to smo mi. Možda čak i konačno, samo i sami mi, pa da vidimo, ko smo, šta smo, i koliko spretni i sposobni... Srbija, nebeski narod, vekovima u blatu...

Država Srbija. Pa ok, barem ne moram da jurim za navodnicima, svaki put kad želim da napišem "država" u kojoj živim...

A ovi drugi... Pa jebo državu čija bi se populacija prepolovila pri prvoj pojavi epidemije neke smrtonosne neizlečive bolesti. Pu, Pu, naravno... No ciljam na čisto matematičku poentu.

Tako da, putuj Crna Goro, pravac Evropska Unija, nema glavnog inhibitora na putu do poštene, razvijene, sposobne, prosperitetne i NADASVE EVROPSKE Crne Gore... Sad više opravdanja nema...

A mi...

Jebote, stvarno, kad se čovek malo "dublje" zapita.. Šta će biti sa nama? Hoće li se konačno spustiti zavesa na tragikomičnu parodiju od naših života, hoćemo li uplivati u neke mirnije vode, barem da dobijemo vremena da se pošteno ismejemo svemu što smo ostavili iza sebe...?

Hej Madrfakersi i ostali!

2006-04-18T17:43:00.000-07:00

18. dana pauze, pa i nije loše.

Ovaj blog je u više navrata bio "zloupotrebljen" za kojekakve žalopojke po pitanju monotonije noćobdijskoga života, letargije okoline i zatucane i pogrešno usmerene omladine, a nadasve po pitanju lošeg provoda kojeg po 'zovi, pa da ne tražim neki komparativ koliko ga ima, bolje da odmah kažem - kojeg po Pazovi - nema.

Zato, kada se zalome dve lepe prilike koje okupe solidan broj veselih i raspoloženih ljudi, lepo je to notirati, i zabeležiti.

15. april beše 31. birthday Moogachaka blogeru, koji je by default bio propraćen odgovarajućim party-em, sve u skladu sa tradicijom. Fina mjuza, fini ljudi, fina zeza, i prepričavanje skečeva nadrealista u 3am na terasici - pa šta čovek može da poželi više... Dodatna sredstva kojima su okupljeni bili "izloženi", činili su skečeve mnogo smešnijim nego li zapravo jesu, ali dok smo se svi lepo ismejali, who gives a fuck. :)

Okom kamere slučajno uhvaćena 4 lica psihotičnog izgleda:

Iako je autor ovoga vama nadasve dragoga bloga radio ujutru i rano ranio zorom tog odvratnog nedeljnog jutra, napustio je mesto događaja negde oko pola 4, legao u 6, zatim ustao u 8, radio all day long, i čak ga ni to ga nije sprečilo da se priključi događaju koji je usledio -

već sutra. Sve se nastavilo u novopazovačkom pabu nastupom staropazovačke hit četvorke krštene sledećim imenom od strane inovativnog organizatora: "zova kvartet". Ako dodam još jedno tri quinteta prisutna u publici, bio je to orkestar koji se samo mogao poželeti te večeri. Savršeno usviran, ukomponovan, svaka nota na svom mestu, čini se da nijedna nije falila.

Deo orkestra koji je bio na bini kao i sam happening, izgledao je kind'a like this:

A ko je bio u Novoj Pazovi a nije hasao kod Gaadže, taj nije ni živeo, a svi prisutni
jako svesni te činjenice nisu propustili priliku da kušaju fenomenalne rolovane pileće filete, pljeske sa pohovanim kačkavaljom kao posebnim aditivom i ostale specijalitete fenomenalnoga Gadže. Evo, u momentima iskrene inspiracije, proradila mi je falična lirična emocija. Evo posledice:

Gadžo care,
daješ nam vrhunsku hranu za male pare.
Gadžo care, bez lažnoga sjaja
kod tebe je hrana jednostavno do jaja.

Posle ožderavanmja svih prisutnih, nastala je i fotografija sa dokazima prisutstva svih eminentnijih lica te večeri. Za uspomenu i lepo sećanje uz otpozdrav sveto Srpskom troprstu kao u najlepše doba osvajanja sportskih medalja:

Eto, bio je to lep dvodan za deo Pazovačke omladine i onih koji se osećaju tako. Notirano, zabeleženio i od bezobraznog zuba vremena izolovano na ovaj sveti dan.

Bok svima ;)

Eve Ge Ja!

2006-03-31T03:04:00.001-08:00

Dosadan dan na poslu, nemre bit bolje vreme za blogovanje...

Jbt, evo počinju fazoni i fore. Kako napraviše zarazno ovu špicu, jedina mana je što traje kao pola emisije.

Kad smo kod fazona i fora, videste li onu sa'ranu, majko mila... Koja parada metuzalema i maloumnika. Ljigavijeg skupa nije bilo u istoriji sveta. Izlišno je reći kako je bilo gledati Vučića aka Usko-Žaboustog kako čita Šešeljevo pismo (Slobo, prijatelju moj!), kao i Tomu koji ponosno drži počasnu stražu pokojnom, čiju je ženu nedavno nazivao "crvenom vešticom sa Dedinja", ali ne mari, to je bilo u "predizbornoj kampanji", jel, periodu koji je amnestija za sve izrečeno i urađeno. Toliko o zdravoj konkurenciji, poštovanju protivnika, far play-u i ostalim tekovinama civilizaciskog ponašanja koji kod nas ima koliko i u Beo Zoo Vrtu. Dakle, zaključak se nameće sam: "Izbori su, predizborna kampanja traje, smem da lažem kenjam jebem kome šta hoću i psujem isto tako". Pametno, to ovde prolazi!

A kako ne pomenuti i samog riknulog... Kukaju ljudi po forumima te nije dovoljno patio, te ja bi da mu se ovde sudilo... Ma nek je crk'o skot! Samo da ga nema više!
Svim simpatizerima želim što skorašnji susret sa predsednikom na "1. nebeskoj sednici SPS-a - pakao 2006-07". Nije da verujem u pakao, ali ako postoji, na ovakvima su ga kalupili... Tačke dnevnog reda: gde smo mogli a nismo zaratili, koga nismo ubili a trebali smo, šta nismo pokrali a mogli smo itd... Sreća pa postoji nešto što se zove evolucija. Neće joj mnogo trebati da stane na rep pomenutim "patriotama". Ako postoji odeljak u Ginisovoj knjizi rekorda - "najviše ljudi preko 100 godina na jednom mestu u isto vreme", postavljen je novi, totalno neprejebiv, sa tendencijom da ne bude oboren u narednih 1000 godina osim ako nisu istinite priče o tzv eliksiru mladosti. Bog te mazo, nadam se da nisu, sad tek vidim kakve užasne posledice to može da ima!

O onom DEBILU koji je deci napravio ekskurziju vucarajući ih oko jednog leša i nekoliko desetina hiljada polumrtvih ceo dan stvarno ne treba trošiti reči. Svaki udah vazduha za njega je suv luxuz.

Elem, idemo na lepše teme, mada neću da vas lažem da mi smrt pomenutog nije ulepšala dan, nedelju, mesec, život... Oni sa pristupom - o pokojniku sve najlepše - fuck off .Ignorance is bless, uvek bilo i će da bidne.

Nego...

Stiglo proleće. :D Zakon!

Svađam se neki dan kako je mart bolji mesec od maja. Taj neko veli da je tad lepše vreme, ali ja velim da je tad već dosta dugo lepše vreme, ali martovski je svaki dan rados' ponaosob. Prva 3 dana šetnje u majici i blejanja u parku uz ladni napitak slađi su od narednih 30. A sa prolećem krenula i sezona sportova, dakle, sve potaman. Jes' da slede i nuspojave u vidu komaraca bubetina i muvetina (call me crazy, ali pade mi na pamet ime "muva govnara" i slatko sam se ismejao) i moram da uradim nešto po pitanju neke mreže i sl. ako mislim da ne umrem u mom dragom potkrovlju od toplotnog udara. He, to bi baš bilo: Do "vrha" i "nazad". :D

E, i treba mi neki dobrovoljac sa 21.000 dinara na računu i mastercard karticom da kupim bajs na 1o rata. Eventualne ponude ostaviti u komentarima. :P Kad može luzerka&jadnica aka Senka da ima nov bajs što ne bi mogao i ja. Pogotovu imajući u vidu da sam ovisnik o vožnji. Raskantaću kevinu makinu skroz na skroz, otpade mi dinamo neki dan :)

Eto...

Garant sam nešto zaboravio što bi spomenuo, ali ko još može da se seti "svega", šta god da je u pitanju?

Dakle, suma sumarum koji piše slinavi klinac brišuči iste o rukav na pismenom zadatku iz Srpskog jezika dok mu do kraja zadugmetana košulja viri ispod debelog od strane babe štrikanog džempera na inovativnu temu "dolazak proleća u moj grad":

"Sunce sija, sve je zeleno. Drveća skidaju svoja žuta odela i više niko ne nosi jakne. Na sportskim igralištima lopta se kotrlja, svi su radosni. Pre neki dan rikn'o neki Sloba".

Ja dodajem - idila.

MO<>OM

NEMIRI U STAROPAZOVAČKOJ OPŠTINI!

2006-02-16T17:06:00.000-08:00

Blic, 15.02.2006

"U Staroj Pazovi i njenoj okolini došlo je do spontanog okupljanja ljudi i jednog sasvim specifičnog štrajka. Grupa ljudi, ljubitelja "ricmaonline" bloga okupila se, protestujući zbog nedostatka novih sadržaja na pomenutom blogu. Zahtevali su momentalni sastanak sa predsednikom opštine Gospodinom Komazecom koji je uvek imao sluha za potrebe omladine i napredne internet tehnologije, a glavni njihovi zahtevi bili su:

- Da se utvrdi konkretan identitet dotičnog Marić Milana koji je potpisani autor pomenutog bloga, njegovo tačno mesto boravka i svi ostali relevantni podaci.
- Da se internet pretplata pomenutog plaća iz budžeta opštine kako bi se autor rasteretio finansiski i kako bi se obezbedio konstantan priliv novog materijala.
- Da se pomenuti bloger kazni sa OBAVEZNIM boravkom na 7 skupština opštinskog odbora Srpske Radikalne stranke zbog zapostavljanja fanova i neodgovornog ponašanja prema istim.
- Da usled neispunjavanja bilo koje od navedenih stavki podnese ostavku na sve funkcije i da se povuče iz političkog života opštine doživotno (i iz svih eventualnih budućih života, u slučaju da reinkarnacija postoji)

Biće zanimljivo pratiti razvoj situacije u ovoj Sremskoj opštini, gospodin Komazec poznat je kao izuzetno tvrd po pitanju investiranja, ali ovog puta ima posla sa ruljom koja, čini se, neće birati sredstva da dođe do ispunjenja svojih ciljeva."

Eto. Šta da vam kažem. Preuzimam svu odgovornost na sebe. Nećemo nemire na ulicama i sl, valja nažvrljati po koju. Prođe dva meseca nove godine, paz'te, 1/6, nije to za zezanje. U stvari, prolazi zima lagano, to i nije nešto za čime bi trebalo žaliti.

Ne bih se ponovio sa monotonijom koja ovde vlada, te i uticaja iste na veliki vremenski interval između ovog i poslednjeg posta. Nije da mi je loše, ali to što se izvalim kao tata na mom velikom krevetu, grickam čarobnjake od slanine i ispiram
tragove od istih u ustima hladnom Coca Colom gledajući neki dobar film na 72cm dijagonali - teško da bilo kome od vas može biti zanimljivo kao i meni, tj, barem da čita o tome. Pljuvanje radikala, Turbo Folka i ostalih privilegija u kojima uživa Srpski nebeski narod - više stvarno nema smisla ni samom meni. I šta sad?... Ništa.

Šta bude biće. :)

Evo me na krstarici, četujem. Kačim se na krstaricu paaa, jednom u dva meseca, dakle bez pogrešnih zaključaka. Ali uvek se lepo nasmejem kada vidim inovativnost kojom ljudi daruju svoje nikove, paj sad:

za_stariju_nezgodan
zgodan-bogat-sombor
_zgodan_a_nezgodan
bezobrazan_i_lep
Cesljam_se_na_stranu

I pobednik ovog dvomesečnog ciklusa:

Zene_zbog_mene_seku_vene

Vrhunski... lol Zbog ovoga bi mogao i češće da zalazim tamo. Jedno vreme sam imao zanimaciju. Nađete nekog sa karakterističnim nikom tipa “KRAJIŠNIK”, promenite nick u neki totalni antonim tipa “USTAŠA!”. I samo na glavnom kanalu napišete: “KRAJIŠNIK, SEREM TI SE BRE U KRAJINU!”. Ostalo je istorija. :D

Idemo dalje...

Možda mi se i najzanimljivija stvar u proteklom periodu desila na basketu neki dan. Krenuo na bananu, i tad me zabole prst. Pomislio sam da sam ga nabio kao 100 puta do sad, odpešačio sam do auta I kada sam pogledao mali prst - totalno ludilo. Jedna od kostiju (zglavaka) ispala i stoji pod 90 stepeni na ovu do nje. Filmski prizor. Obično se gadim na takve stvari kod drugih, ali ovoga puta sam bio savršeno relax mada osećaj kada gledate kost vašeg tela, pa maker I na malom prstu kako nije gde bi trebala biti – čudno, kako god... Jedan potez mog drugara Duke i kost je bila gde treba.

Treba li da kažem da nisam uspeo da lupim bananu, I ne samo to, već je trojka ušla “bez koske”? Dakle, OVO se zove “minuli” rad. :)

No, mnogo je lakše svariti taj "lom", nego činjenicu da mi je riknula DVD pržilica a da mi je garantni rok isporuke zamene or whatever 40 dana. Ljudi! 40 dana! Pa to je i 40 noći, dakle 80 količina vremena! :) Hard od 120GB diše na škrge i malo vazduha mu je neophodno. Bah, nadam se da lepim vestim, uskoro.

I tako...

Otaljavaju se fakin zimski dani... U iščekivanju sam marta, i sve što on sa sobom nosi na čelu sa prolećem. Nema ništa lepše od prvog dana u godini kada krenete napolje samo u majici... 3 vezana sunčana dana, sunčana jutra i sve duži dani...

Do tada, (ok, možda ne baš do tada),

Peace.

A ne, ovo nije Novogodišnji post...!

2005-12-31T12:12:00.000-08:00

I ako očekujete nešto tipa: "...Sve najbolje...", predlažem da vreme prediđeno za čitanje ovog bloga posvetite nečemu što će imati svrhu. :)

Inače, 31.12 je, 21.18h i ja sam na poslu... Čudan splet okolnosti je doveo do takvog razvoja situacije, prevashodno, krivicu odnosi bolesni Engleski mentalitet i želja da 31.12 u 18.15 igraju fudbalske utakmice. Jbt, pa jel nemaju pametnija posla?!

Sada sam u iščekivanju konjice koja će me odvesti odavde, kao ranjenika sa bojnog polja - pravo na "najlepše veče". A tačno znam kaj će tamo da bidne. U 00h gomila poznatih i nepoznatih ljudi će da mi prilazi deklemujući mi nešto iz standardnog arsenala rečenica. Od "sve najbolje" (ako je muškarac primesa je "brate", da li kao prefix ili sufix nebitno je) do onih "inovativnih", sa zapaljenim izrazom na licu, kao da su upravo pogodili 7 na lotou, ili izgrebali mečku: "SREĆNA NOOOVA!!!", želeći da ostave otisak svojih usana na mojim obrazima, a sa njim i malko onoga što su popili i pojeli to veče. Posle jedno 50 njih, možda se i sakupi nešto da se "ostruže" sa obraza.

Tri skazaljke u tom historiskom momentu skliznuće na desno. Da li se išta menja? Znači li to manje glupavih ljudi u okolini užoj i široj, manje narodnjaka na pinku, "više dobra, manje zla"? Nisam siguran. Jer, verovatno sam se svemu tome nadao kada su mi gore navedene "pikanterije" priželjkivali mnogi u poslednjih 10 godina recitujući mi najlepše želje na uši, dok im alkohol bazdi iz usta, pomešan sa miomirisom "pljuga" u nekoj bučnoj i zadimljenoj prostoriji - ali evo, ništa se ne menja. Barem ne ništa na šta sam ne mogu da utičem.

Zato ostajem rezervisan. Upamtiću 2005. po tome što sam "odslužio DUG otadžbini" (ili sam samo prebacio "dug" na drugu stranu), našao lep poslić i skućio se u neprocenjivih 16 kvadrata potkrovlja moje zgrade. Pa šta'š više, čoveče... 2006-u posvećujem očuvanju svega toga. Skromno.

Tako da, nema "sretna nova", nema "sve najbolje"...

Budite dobri ljudi pre svega. U silnom podređivanju sveta sebi, podredite sebe malo drugima. Poklonite nekome pažnju, uradite nešto lepo, iznenadite nekog. Manite se poklona u čarapama, u nakićenim kutijama ispod jelke... Poklonite nekome nešto 27. januara, 4. februara ili 26 jula. Osećaj je mnogo bolji dok vas oni "belo" gledaju.

Isto važi i za mene, naravno.

Ja Sam Majmun! And i Like It! :D

2005-12-27T11:13:00.000-08:00

Veni Vidi Vici.

Film je Vrh. Plafon. Nešto neopisivo dobro. Apsolutno vrhunski filmski doživljaj. Katarza. Jedan od onih koji vam ulepšaju dan i pogled na svet. Jedan od onih koji vas nateraju da duž 30km vožnje kući 10 puta kažete - "Jebote kakav film."

Prosto ne znam koji bi aspekat filma istakao, istakao bih SVE! U njemu je SVE vrhunsko. Navoditi bilo šta pojedninačno je čisto gubljenje vremena. O specijalnim efektima kojih ima cirka sat i po - VRH!!! Gledam - ne verujem. 21 je vek, i čovek bi rekao da je sve video, ali bradati debeljuca ruši sve(T) sve pred sobom. Posle gospodara, i ovoga, još jedan takav i Stiven može lagano da kupi neko ostrvo (ako već nije), pod palmu i da uživa. Zamena je tu.

Dok sam gledao film, bio sam neopisivo srećan što doživljavam to što sam doživljavao.

Piter Džexon je ultimativni gospodar filma na planeti zemlji, ja mu se divim. Kolika pažnja detaljima kojih ima nebrojeno mnogo, vizija filma, jednom rečju REŽIJA - T A T A! Čovek je od majmuna od 10 metara napravio nešto sa čime ćemo da se poistovećujemo, za koga ćemo da navijamo, za kime ćemo da slinimo...

I mislio sam da je 300 dinara puno za jednu projekciju, kada sam izašao, hteo sam da na kasi ostavim još 300 :)

I na kraju, učinite sebi uslugu, gledajte ovaj film u bioskopu. Gledati "ovo" na nekom rošavom divx-u ili lošoj dvd kopiji je - 8. smrtni greh.

P.J - tvoj sam fun, apsolutno bezuslovno. Tvoj i tvog majmuna :)

B(r)log iz nista!

2005-12-13T11:44:00.000-08:00

U nedostatku novih ideja
naleteo sam na ovu:
da u klasicnoj rimi
napisem materiju novu!

Inace, dobre sam volje
(mada bi moglo i bolje),
neke stvari uvek fale,
nekada velike, nekada male...

Nego da opet ne bi mi rekli
da "depresivan" mi je blog
(Umesto da brinu o depresiji
u sklopu bloga svog :))
zelim da kazem da sam srecan jako.
Razlozi nisu bitni,
kako vec rekoh gore,
nekad su veliki nekada "sitni".

Nadam se da delite moju karmu,
i najmanje mi je bitan razlog
Da li sto ste jeli sarmu
ili sto ste procitali moj blog :D

Salu na stranu
(iako blog zaista nema manu :D)
sta se to vazno zbivalo
da bi se ovde zapisivalo?

Uf, napravih ovde pauzu,
kostalo me to dosta,
posto usled poraza Zvezde u basketu
bez sve inspiracije osta'...!

Aj pa se vidimo skoro,
da "palim" bi mor'o :)

I kako ono ide...? A da: "Laku noc, prijatno, a ja vam necu reci da ostanete na mom blogu posto sam siguran da umete sami da procenite shta valja" :D

p.s.s. http://media.putfile.com/tako-je-to-u-zivotu-i-radu - lol!

Prosipanje iz šupljeg u puno.

2005-12-01T05:10:00.000-08:00

Krajnje je vreme da onog morzha skinem sa vrha strane, belezim malo slabiju posetu u poslednje vreme :D

Mada, mala je razlika izmedju njega i ovoga shto je na novoj slici.

Problem 20-dnevnom izostanku svezeg materijala je samo pitanje inspiracije, jer zivot u Staroj Pazovi obiluje zanimljivostima koliko i zivot u centralnom zatvoru.

Haski tribunal je oslobodio dvojicu Shiptara koji su osumnjicheni da su na Kosovu pobili x Srba, te su njihove pristalice to proslavile na Kosovu pokushajem da ubiju josh jednog, na srecu neuspeshno...

Bacishmo se u "pevcu" (za neupucene - novootvorenu oazu Staropazovackog nocnog zhivota) na gledanje starih old school trash filmova. Odgledah tako i Tursku verziju Star Wars-a iz 68' chini mi se, kao i Barbarelu, sa blazhenom Jane Fond-om u glavnoj ulozi. Oba filma su takvog kvaliteta/intenziteta da zahtevaju angazovanje po ravno jedne sive celije i malu aktivnost obraznih misica za pokoji osmeh neizazvan namerom reditelja, naprotiv.

Odgledah zato Flightplan te ga sdushno preporuchujem svakome ko voli napet i zanimljiv filmski ugodjaj. Judi Foster je perfetkna. Njen pronunciation ili ti izgovor sa onim "uvrnutim" R je muzika za moje ushi :)

Iz zivota i rada:

- Pre neki dan sam se zapitao po x-ti put o savrshenstvu ljudskih organa, tj anatomije covekovog tela. Prosto je neverovatno kako je tu sve na svom mestu, milioni ciklusa i radnji koje se odvijaju ZAVISNO jedna od druge, a opet opstanak svega toga zavisi od nekih spoljnih faktora tipa vode, a o Milionima kilometara udaljenom Suncu da li ima smisla troshiti rechi?

Tako da, ako nas je bog stvorio, zashto nas je napravio zavisnima od nechega tako dalekog? A za njegovu pedantnost i posvecenost detaljima - skidam kapu.

Mislim, pogledajte samo sex i polne organe. Imamo neki visuljak koji sticajem cudnih okolnosti ima dugme "stvrdni se" negde u ljudskom mozgu i shto je najchudnije sklon je samoinicijativnom delovanju u tom pravcu i samo oni koji ga imaju, znaju kako to mozhe da bude nezgodno. A opet, nekad, kao da je pijan, odbija svaki vid saradnje, stavljajuci svog "nosioca" u jako nezgodne situacije. Elem, procedura je sledeca: krv malo skrene sa svojih standardnih putanja pa preko vene 112 skrene levo kod zeludca, druga desno od debelog creva, onda samo nizbrdo i zavrshi u pomenutom visuljku cineci od njega jarbol za omanju zastavu.

Pandan njemu je gdjica vagina, potencijalna supernova vrhunskog uzitka o cijoj komlikovanosti anatomskog li "sustava" i funkcionisanja nema svrhe troshiti rechi.

I jedino shto je chudnije od ova dva chuda jeste apsolutna medjusobna zavisnost, tj
besmisao postojanja jednog bez drugog!

A o "oprashivanju"? Visuljak malo pljucne neshto sluzavo i belo gde treba i onda milijarditi deo toga nechega, ponosni spermatozoid koji "ne poznaje prepreke, i ne poznaje strah" sleti na predvidjeno mesto, i posle 9 meseci eto ga COVEK? I gle chuda, preko nekih tamo "gena" on se smeje isto kao tata, ima njegove ochi, naglashene jagodice, ali je tvrdoglav i uporan na mamu, i poseduje njen tik zmirkanja :)

E prirodo, prirodo, ko mi te objasni - placam pice :D

- Reshio da ne jedem vishe svinjetinu. Razlog - ne svidja mi se ukus, izgled kao ni poreklo.

Jbt, cudne li putanje, krenuh od sklanjanja Tome, zavrsish sa nastankom zivota. :)

Toliko za ovaj put.

p.s. Kad smo kod prirode, znate li da na jedno zrno peska na planeti zemlji ima milion zvezda u kosmosu?...

Neverni Toma...

2005-11-09T18:36:00.000-08:00

Ljudi, verujte mi, ja sam u zivotu veeeeeeeeliki optimista.

Ali cini mi se da ovaj proces koji je vec cini mi se zavrshen - prelazak iz toplog u hladno, iz suncem okupanog u zuto a josh malo i u belo - iz mene nekako izvlachi pozitivnu energiju te mi bioritam nekako kaska za zeljenim raspolozenjem... Ovim pokushavam da barem malcice opravdam malu pesimisticku konotaciju koja ce da se provlachi kroz ovaj postic.

Nego, politika je kurva, znamo to svi. Ali pre neki dan je gospodin covek Toma Nikolic, trenutno prvi covek najpopularnije nase stranke, porucio sa govornice okupljenim poslanicima u "Drzavnoj" skupshtini posle govora Vuka Draskovica, paznja:
"I ovakvo govno ste vi doveli za ministra". :D

Naravno, ne mogu reci da sam bio iznenadjen, ah, pa to nikako. Ali frapantna cinjenica je da svaki treci covek pored koga prodjete na ulici, u prodavnici, gradskom prevozu misli da taj covek ima plan, sposobnost, inteligenciju da najzaostaliju drzhavu u regionu izvede na pravi put.. Koji su to ljudi? Nekako mi se cini da su to ljudi koji misle da je Ratko Mladic drzavni heroj broj 1, da ce Srbija kad tad biti do Tokija, da cemo vratiti Vukovar, Krajinu... Jbt, pa odakle izlaze vishe? Zashto bolje istrenirani pas ima jachu svest od svakog treceg Srbina, njega kad jednom shutnesh, on ti nece prici ponovo...

Nekako su tu izbori sporedan faktor, jer trenutak kada po ustaljenoj formi demokratska opozicija ne bude sposobna da u 2. krugu, kako to obicno biva, zajednickim snagama nadjaca tih njihovih 35%, mislim da ce nam to biti svima znak da je bolji zivot "tamo negde", a da to tamo negde moze da bude i Rumunija, Bugaraska, a ako vam upadne kashika u med i Madjarska... Mada, mislim da je po tom pitanju crvena lampica alarma na putu da pregori...

Vaznije je da je korov koji ovde raste jednostavno neunishtiv. Ostaje nam kao uteha shto se nalazi tamo gde ga ne vidimo - u glavama drugih ljudi. Zbog takvih, pink kultura je postala merilo i opste kulture, smes da ne znas koje godine je bio prvi Srpski ustanak, ali ne smes da ne znas kojim danima u nedelji je Grand Show, smesh da ne znas shta je to "Da Vincijev Kod" ali ne smes da ne znash shta je bilo u poslednjoj epizodi sapunice koja je trenutno aktuelna... Pritom kupuju scandal da vide da li je crvena fleka na kupacem Goce Trzan od menzisa (sram je bilo!) ili neceg drugog, da li se silikonski umetak u dojkama Jelene Karleuse ritnuo po 7. put, itd...

Blah Blah Trutj sve u svemu... Valjda je ok da covek iskoristi svoj blog da donekle procisti organizam i ratosilja se losih misli.

Ne zamerite ;)

Zivot je kurva

2005-11-03T12:07:00.000-08:00

A sport zajedno sa njim...

Zvezda je pred praznim stadionom odigrala mozda i najbolji metch u poslednjih 5, 6 godina i izgubila ga 1-2 primivshi gol u 87. minutu.

Kontam da je cilj ovog bloga beleziti neka bitna, znacajna dogadjanja iz autorovog zivota, uspone i padove njegove licnosti i obris njegovih emocija...?

Ovo je bio mali breakdown jednog na takve potrese naviknutog nervnog sistema.

15-o dnevna (re)kapitulacija.

2005-10-31T09:59:00.000-08:00

Dakle, izvinjavam se sirokom auditorijumu zbog nedostatka svezeg materijala na njihovom omiljenom blogu, medjutim sve je to posledica vremena i grada u kome zivimo. Ok, hladno je, nema ni gde da se izadje ali ne mogu da se oduprem dojmu da mi Pazova nocu, pogotovu kada dodjem sa posla oko 00h i obrnem redovni Giro Di Pazova, lici na London iz filma "28 dana kasnije".

Sta se desilo za ovih 15 dana osim shto sam se skrasio u svom novom domu?

FK Partizan belezi jednu od najvecih kriza u svojoj istoriji, dok na suprotnoj strani, pa skoro da mozemo da kazhemo ulice, sve cveta. Zvezda je odradila derbi i ceka Bazel na pocetku takmicenja u Ligi uefa sa prvog mesta domaceg prvenstva.
Navijaci Partizana bojkotuju utakmice kluba do daljnjeg i ja im zelim svu srecu u tome, ipak je to najlepsa stvar za koju su se ikada borili - da oteraju lopove iz kluba :)

Pre neki dan dobio sam i pamflet govora Vojislava Kostunice koji je odrzao pred Ujedinjenim nacijama (ukoliko se ne varam) po pitanju reshavanja statusa Kosova. Nista drugo osim apela "da se postuje drzhavni integritet i teritorijalni suverenitet", a s obzirom da se sa tim stavom slaze jedno 99.9% drzavljana, zashto na kratko ne odati utisak nekoga ko zaista neshto radi za ovu drzhavu?

Da prozborim koju o nekim stvarima sa pocetka. Od kada ostadosmo bez PULS-a, jednostavno "nocni zivot" za mene u Pazovi ne postoji iako se i dotadasnji zasnivao na neobuzdanom shibanju stonog tenisa do kasnih jutarnjih casova. Ali barem smo bili MI na mestu koje MI volimo... Sada 2 meseca nisam izasao, i otishao do Retroa u petak veche na nekih pola sata, "dj" je za tih pola sata presao put od tehnomanije do Divljih Jagoda, a ja sam "napunio" baterije za josh 2 meseca kucne nege filmovima, po kojom knjigom, Footbal Managerom 2006, i josh jednim overavanjem celokupnog opusa Simpsona ciji je download pri kraju...

Mrzim zimu, mrzim hladno...

Oda mudima (bash tako)

2005-10-15T02:27:00.000-07:00

O da... Uspeli su.

Fudbaleri, sramezljivo zavucheni na spisak nashih reprezentacija sa igrama loptom dugo su na tom spisku na poslednjem mestu po uspeshnosti. Sa druge strane, ekvivalentno su na 1. po gnevu koji je nacija "navukla" na njih usled par zaista katastrofalnih rezultata poslednjih godina, usled indolentnosti u igri, nezainteresovanosti, nepozrtvovanosti...

Ali, eto, dodje vreme kada vishe nece morati da crvene u tom drustvu. Dodje vreme kada su fudbaleri postali ljubimci nacije, ponos srpskog zivlja i to sa punim pravom. Zadovoljstvo je bilo gledati ih cele ove kvalifikacije. Odigrati 10 utakmica u grupi ne izgubiti nijednu i primiti samo jedan gol - uspeh je u svakom smislu makar postignut u 2. sremskoj ligi od strane Jedinstva iz Morovica. A kada se takav uspeh postigne u grupi u kojoj igraju Spanija, Belgija, Bosna, Litvanija bilo bi apsolutno licemerje ne naglasiti ama bash svaki aspekt ovog sjajnog uspeha.
Bila je to cista kao suza demonstracija homogenosti tima, poshtovanja saigracha, timske igre, poshtovanja dresa koje su ti igrachi nosili i svega shto predstavlja grb na njemu.

Mateja Kezhman. Mrzim to grobarsko govance. Kada je jednom dao gol na derbiju protchao je ispred severa i pokazao "penis" svojom desnom rukom namenjen celokupnoj tribini a poshto sam bio na istoj, normalno da cu se naci uvredjen. Ali DIVIM se njegovoj zelji za pobedom, njegovom trudu i svakoj litri znoja koju prolije na terenu. Cini mi se da je delovao kao neiscprni izvor motiva za sve svoje saigrache, iako u jednom momentu nepozvan na reprezentativni spisak, nije povileneo, za divno chudo, vec cekao sledeci poziv. Eto, toliko o mojim "navijackim" Zvezdashkim pretenzijama :)

Nemanja Vidic moze da bira klub u Evropi u kome ce da igra, i da pri tom SVAKI klub koji izabere slavi taj dan.

Ali daleko da su samo oni vredni hvale. Hvatao sam sebe kako skacem iz stolice i urlam TOOOOOOOOOO MAJSTORI posle 3 uzastopna klizeca starta trojice nasih razlicitih igraca za igrahem koji je prodirao sve vishe i vishe ka nashem golu. Nekada nismo imali toliko klizecih za cele kvalifikacije...

Ma milina za oci, za dushu, za svako chulo koje poseduje receptore za prijem pozitivnih vibracija sa sportskog terena. Ovih kvalifikacija, na srecu, ta cula radila su punom parom...

Nije ovo oda nasem odlasku na svetko prvenstvo, ma kakvi...

Ovo je oda karakteru tih ljudi, njihovoj zelji za pobedom, za promenom... NJihovoj samokriticnosti i zelji za dokazivanjem. Njihovom ponosu. Njihovom znoju, izvrnutim zglobovima, istegnutim misicima.

Ovo je oda njihovim mudima.

Pravni poredak

2005-10-03T20:11:00.000-07:00

Ljudi, nemate vishe za shta da brinete! Nasha drzhava je definitivno spremna za Evropske integracije, a vladavina lokalnih nesposobnjakovica i oligarha pretvara se u vladavinu Prava. Odakle mi sada to?

Kako odakle? Pa danas, u 8.50h je uhvacen, i na lice pravde izveden, najveci od svih, neuhvatljivi, neumoljivi, neprevazidjenji kriminalac, olosh i shta sve ne - Maric Milan.

Sudjenje je trajalo jako kratko. Sudija Zeljena, ne prilichitji svome imenu, nije imala zelju da mi ispuni zelju da se ogrebem za uslovnu, vec mi je presudila po brzom postupku. Izgleda da je potpisnik izveshtaja Gospodin-Covek-A-Pandur Dragisha Maksimovic valjano odradio svoj deo posla.

M M je uhvacen dana tog i tog (ne seca se ovog momenta kog) da je hodao kroz enormnu guzvu na ulicama Stare Pazove u 00.15h sa josh 4 pripadnika svoje bande. Nekoliko clanova bande nije imalo licne isprave i to nije promaklo visprenim mozgovima i ochima lokalnih majstora svoga zanata. Naime, Milan Maric bio je sumnjiv dvojici od 5 pripadnika javnog reda i mira, i dzaba je bilo shto ostalu trojicu poznaje sasvim solidno.

Posto su drugovi milicajci odradili svoj posao - obezbedili miran i spokojan zivot ljudima Stare Pazove te vecheri, otishli su na "po jednu" koju je verovatno platio pozornik koji je to vece bio u saobracajnoj patroli. I to od dobrovoljnih priloga nemarnih vozacha za dobijanje trenutne amnezije.

Nadam se samo da ce tako revnosno obavljati svoj posao i kada "budu radili na sluchaju mog ukradenog bicikla".

Testing The Bloging

2005-09-29T05:09:00.000-07:00

As the title says, this is a drill! I repeat, this is a drill! :)